Бранич

516

„Б Р А Н И Ч"

рења које властодавац има у свог правозаступника свакако већег него код специјалног пуномоћија. Налоге за предузимање радњи добија често усмено, телефонски, преко трећег лица (пословође властодавца), будући да се све ради у знаку обостраног поверења. Логично је дакле закључити, да застарелост за његова заступничка потраживања почиње тећи од последње радње, коју је он преузео за властодавца. Али постоји још једно спорно питање. Шта се има разумети иод иоследњом радњом адвоката, коју је он предузео за свога властодавца? Да ли је то отказ пуномоћија или други који моменат. Наша судска пракса (в. прес. К. с. у Б. од 26 авг. 1936 Рев. 522) узела је, да код генерал. пуномоћја постоји континуитет у пословању правозаступниковом и да се почетак застарелости има рачунати од последње радње адвокатове, коју је он учинио за свога властодавца. И ову последњу радњу види у акту којим он — правозастуиник чини отказ свога. иуномоћја. Овакво становиште у погледу врсте обављене радње од стране адвоката за свога властодавца не изгледа нам правилно. Пре свега, ту је акт који потиче од њега — евентуалног повериоца за потраживање адвокатске награде. Самим тим, он себе може ставити у повољнији положај. Управо једну застарелу тражбину — својим чином, отказом пуномоћја претворити у остзарљиву судским путем. Овако нешто, свакако није хтео законодавац. Мора се узети да је он правичан и логичан. Па у том смислу и тумачити његове одредбе § 8 гр. зак. А осим тога, оваквим тумачењем законодавац би био сам себи противуречан: јер, докле у § 928. б. гр. зак. установљава кратку застарелост у корист дужника — дотле с друге стране ову установу кратке застарелости доводи до непримене, дајући могућност повериоцу да мења свој положај — укидајући предвиђену застарелост. Најзад, у тексту поменутог зак. прописа стоји да се дан застарелости рачуна од дана одузетог иуномоћја. Само властодавац може одузети пуномоћје своме пуномоћнику правозаступнику, јер му га је он и дао. Овај може једино да изјави, да не жели да буде више заступник свога властодавца. Односно да „откаже пуномоћје", како се то погрешно каже. Време последње радње правозаступника не може се сматрати, да је његов отказ пуномоћја. Отказ пуномоћја је значајан у погледу дана, када се оно одузме заступнику. Да закључимо. Застарелост о којој је овде реч, почиње тећи од дана извршне пресуде, дана закљученог поравнања или од дана одузетог пуномоћја односно код генералног пуномоћства, од дана последње радње коју је правозаступник учинио за свога властодавца. Ова радња није отказ пуномоћја, од његове стране, већ сваки предузети акт на корист властодавца (саветовање, на пример). Последња реченица става 2. § 928 б. гр. зак. такође не претставља интерес за ово излагање, ,5$ 820 и 821 грађ. законика У глави тридесетој наш Грађ. законик за Краљевину Србију говори о накнади учињене штете. У § 800 испоставља начело, да