Бранич

УТВРЂИВАЊЕ И ВЕШТАЧЕЊЕ ВЕЛИЧИНЕ ШТЕТЕ итд.

527

су се поткрале у немачком законику ,ипак су се и у овом законику поткрале извесне грешке о којима ће бити додније речи кад се на њих наиђе. Аустријски законодавац је ову материју изнео у глави о општим прописима а у § 11 закона о уговору о осигурању. Овај пропис гласи: „1) Ништаван је уговор по коме спорове из уговора о осигурању решава избрани суд. 2) Ипак се може уговорити, да избрани суд одреди висину постојеће обавезе осигурања. На састав и поступак овога суда примењују се прописи грађанско-судског парничног поступка о избраним судовима. На овај уговор (споразум) не може се осигурач позивати ако одбије чинидбу". Излажући ову материју по аустријском закону држаћемо се редом самог законског текста. Одмах, на први поглед пада у очи разлика између аустријског и немачког законика и ако је овај други изворник првоме. Он директно забрањује уговарање избраних судова за решавање спорова из осигурања, док немачки пак то дозвољава. Послужићемо се сада одмах овим објашњењима које смо напред споменули. У објашњењима уз израду закона, страна 25, законодавад даје разлоге зашто ово чини. Сматра да су често пута у питању замршена правна питања и да осигураник не може тако лако да нађе погодног и способног избраног судију. И поред овакве забране да спорове из уговора о осигурању не може да решава избрани суд, мисли се на будуће настале спорове из уговора о осигурању, док је пак по Ећгепг\уе1§-у дозвољено уговарање избраног суда за већ постојеће правне спорове из самога уговора. Раније наведено дело стр. 354. Изложили смо обавезност вештачења по немачком, а сада да видимо ту обавезност по аустријском законодавству, јер нас то овде управо највише интересује. Немачки законодавац каже барем донекле кад није обавезан рад ових вештака. Аустријски о томе не говори у самом законском тексту. Због тога ћемо се послужти самим објашњењима о којима је напред била реч, јер је аустријски законодавац хтео да избегне ову необавезност самога вештачења према немачком закону из § 64 где се каже: „да је вештачење необавезно, ако оно знатно и очигледно оступа од стварног чињеничког стања". Отуда се аустријски законодавац једино и зауставио на утврђивању висине и обавезе од стране осигурача, док немачки законодавац препушта стручњацима да решавају и о извесним претпоставкама права из осигурања. У поменутим објашњељима поводом ове ствари каже се: „судија је опет упућен на мишљење стручњака, који сада имају, да испитују оцењивачко мишљење". Услед оскудице законских прописа у регулисању баш ове материје, кад има места нападању вештачења, искуство је већ показало, да се по највише овде код вештачења долази до сасвим непотребних процеса, управо, до чисто шиканирајућег побијања оддуке вештачења правним путем. Од странака треба тражити, да оне именују такве особе, тако, да се оне могу потпуно ослонити на њихову савест и стручност. Ове особе морају бити приступачне и осигураницима из највиших кругова. Према овим