Бранич

ЈЕДАН 0Г1АСАН ПРЕСЕДАН НА ШТЕТУ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ итд. 583

врста побуде није предвиђена у закону као околност која би могла умањити казну прописану за кривично дело у питању, а о неком ослобађању од сваке одговорности, о коме говори појединачни судија, не може бити ни речи. Један пример. Законодавац је лишавање живота из од. I. § 168. К. з. угрозио казном заточења до 5 година или затвором. Водећи рачуна о побудама али не безначајним и себичњачким, већ човечанским, у од. II. истог § предвидео казну затвора до 3 године. Дакле: побуде су ту предвиђене су, могућне и допуштене, али дело мора бити кажњено. У конкретном случају лишавања слободе законодавац је предвидео казну строгог затвора, па је угрозио казном и сам покушај. Побуда се нигде не помиње. Лишење слободе је једно од најтежих дела после угрожавања нашег живота и нашег тела. О лишавању слободе водило се толико рачуна да су у Закокику о кривичном судском поступку лимитативно побројани случајеви у којима овлашћени државни органи могу прибећи таквој једној мери. Само у тим случајевима и само на то овлашћена лица. Иначе не и осим њих нико, апстрахујући изузетке такође предвиђеие у закону. Судија појединац вели, најзад, да је требало ослободити окривљене сваке кривичне одговорности и стога што нису наступиле ,,никакве штетне последице". Дакле: требало је гледати сеоске домаћине како се на очиглед пандура убијају до изнемоглости, како оштећени Сава пушком брани своју слободу и своју увређену част, а добронамерни стричеви малолетнога синовца секиром и вилом прибављају доказ на основу кога треба да очувају имање детиње боље него мати детиња! Како се, захваљујући хладнокрвности оштећенога Саве, све свршило на миран начин, без крви и разлупаних глава, о штетним последицама не може се говорити! То пак, што је Сава био ограничен у слободи кретања, што су га браћа Ж. без конопца везала за кућу до доласка жандармерије, — ко ће о томе још да води рачуна? Одбијање напада на нашу слободу стављено је на равну ногу с одбијањем напада на наш живот, наше здравље, нашу част и имовину. Дакле: имовина напослетку. Па ипак, казнити се мора онај који, макар био гладан, украде за себе или своју породицу врећу брашна од сто један динар, а ако су крађу извршили отац и син заједно, или је сам отац ускочио кроз прозор у какав амбар, онда мора бити кажњен — и то како! — макар вредност брашна била неколико само динара... Желели бисмо више строгости кад је у питању слобода. Ако се о имању појединца води рачуна, о слободи треба још и више. Слобода без имања нешто значи; имање без слободе не значи баш ништа. Пресуда призивнога суда по овој ствари, која пресуда претставља последњу реч правде у погледу кривичне одговорности браће Ж., опет нам намеће питање које се већ годинама поставља из дана у дан, а наиме: Кад је законодавац код напада на имовину чак и незнатијих вредности предвидео могућност суђења у трима степенима, не би ли зар било и умесно, и оправдано, и лравично, и за добро свију нас пожељније, да је и код кривичних