Бранич

КРИВИЧНА ДЕЛА ОСУЂЕНИКА И КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ итд. 585

дела и даље остају кривична дела, али се само кажњавају дисциплински према прописима закона о извршењу казне лишења слободе (§§ 51. и 56. зак. о изврш. каз. лиш. слободе). Значи да ће саучесници бити одговорни, јер кривично дело постоји а само се његов извршилац третира у погледу примене казне као дисциплински кривац. Овакво решење питања кривичног дела које изврши осуђеник за време издржавања казне лишења слободе, није у складу са основним начелима о појму кривичног дела и дисциплинског преступа. Не може се једно кривично дело, било лаке или тешке природе, третирати као дисциплински преступ и његов извршилац дисциплински кажњавати, само са тога разлога што је његов извршилац у извесном изузетном стању (на издржавању казне лишења слободе). Дакле, факат издржавања казне лишењем слободе, нешто апстрактно, према поменутој норми кривичног законика (§ 69.), може да претвори како кривично дело у дисциплински преступ, тако исто и његовог извршиоца од кривца у кривично-правном смислу у дисциплинског кривца, а кривичну санкцију у дисциплинску казну. Овакво решење је у супротности са начелима израженим у прописима §§ 61. и 62. к. з.) где се говори о идеалном и реалном стицају кривичних дела, као и са начелом нормираним у § 76. к. з. где се говори о поврату. Тако осуђеник, с обзиром на напред изложено, не би могао никад да изврши кривично дело у идеалном стицају, јер и ако би се узело да то може да учини, ипак се он не би могао да трегира као кривац из дотичног законског прописа, већ једино као дисциплински кривац а његова радња као дисциплински преступ, који се ие може појавити у стицају било идеалном било реалном. Исто тако осуђеник, који изврши какво кривично дело за време издржавања казне, не третира се као извршилац кривичног дела, већ као извршилац дисциплинског преступа а његова радња као дисциплински преступ. Дакле када нема кривичног дела онда према пропису § 76. к. з. нема ни поврата. Из овога излази да се прописом § 69. к. з. дерогирају норме кривичног законика које важе према свима извршиоцима кривичних дела, али само не важе према осуђеницима који изврше какво кривично дело према трећим лицима. Ово одступање од општих норама кривичног законика је учињено без икаквог стварног разлога, те се не може разумети оваква законодавчева одлука. б) Исто тако поставља се питање кажњавања извршилаца кривичних дела за време издржавања казне лишења слободе. И на ово питање законодавац је дао одговор кроз норму § 69. крив. законика. Тако према овом законском пропису осуђеник за извршено кривично дело биће кажњен, и то: 1)— дисциалински и 2)казна коју издржава биће му иооштрена према одредбама закона о извршењу казни лишења слободе (§§ 51. и 56.). Дакле, као што се види, закон претвара редовне казне у казне дисцицлинске предвиђене у закону о извршењу казне лишења слободе, и то само на основу тога факта: што извршилац кривичног дела у време извршења издржава казну лишења слободе. Дакле критеријум објективне природе али без стварне подлоге. Ништа не подкрепљује разлог законодавчев о претварању кривичне казне у дисциплин-