Бранич

586

„Б Р А Н И Ч"

ску казну, али када већ стоји факат онда се извршиоци кривичних дела, под околностима означеним, у ствари привилегишу. Разумемо разлог законодавчев код војних кривичних дела која се у извесним случајевима третирају као дисциплински преступи, али су то обична дела лаке природе, те њихово блаже кажњавање захтева разлог војне дисциплине. Све ово не стоји у случају кажњавања извршилаца кривичних дела извршених за време издржавања казне лишења слободе. Дела ових криваца обично нису лаке природе, већ на супрот могу бити и злочини, те не налазимо ни правног, а ни законског оправдања за блажије поступање према осуђеницима који за време извршења казне лишења слободе изврше какво ново кривично дело. Истина законодавац у Пројекту од 1922 г. образложавајући блажије кажњавање осуђеника који изврши какво кривично дело за време издржавања казне лишења слободе, вели да то чини са разлога да не би било: „бесциљног суђења" (стр. 93 под 8). Ово образложење ни мало не изгледа убедљиво, јер се ни у колико не може рећи да је суђење без циља ако се понова суди осуђенику, пошто суђење нема циљ да застраши само онога коме се суди, већ има и циљ опште превенције, а то када се има у виду, онда се не може ничим правдати предње резоновање законодавца. в) Од интереса је видети какав положај имају кривци саучесници у случају извршења кривичног дела од стране осуђеника који издржава казну лишења слободе. Основни принцип на коме почива одговорност кривца саучесника то је: да се саучешће третира као институт акцесорне природе. На име ова акцесерност се огледа у томе: што се саучесник кажњава само онда када постоји кривично дело коме се помогло односно на које се је подстрекло. Ако нема кривичног дела на страни извршиоца његовог, било ма са кога разлога (услед непостојања противправности), онда нема ни одговорности саучесника (в. Др. Б. Петровић: Проблем акцесирне природе саучешћа у Науци Кривичног Права. Београд 1935). Како стоји ствар са нашим овде третираним случајем с обзиром на пропис § 69. крив зак.? Пошто према пропису § 69. к. з. извршиоци кривичних дела одговарају дисциплински, дакле њихове се радње третирају као дисциплински преступи, то излази: да саучесници не могу да одговарају у томе случају, јер према § 34. к. з. саучешће постоји само онда када ко кога наведе или му помогне да учини какво „кривично дело ". Како из прописа § 69. к. з. излази да осуђеник врши не кривично дело, већ дисциплински преступ, то и саучесници неће бити одговорни, јер нема „кривичног дела". Истина § 69. к. з. говори о кажњавању осуђеника који изврши кривично дело за време издржавања казне лишења слободе, дисциплинском казном, а не каже ништа како се његова противправна радња има третирати да ли као дисциплински преступ или као кривично дело, ипак се према нашем мишљењу има узети да је смисао поменутог законског прописа тај: да је радња осуђеника у овом случају дисциплинског карактера, дакле дисциплински преступ, иначе ако би се супротно узело ничим није оправдано дисциплинско кажњавање. У прилог нашег гледишта иде и тај факат: што осуђеника, за извршену