Бранич

О ТУМАЧЕЊУ § 314. ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА

567

Оно је једно хиперсвесно стање, али прозирне свести у којој „ја" прелази у „ми 1 ', оснажено и обогаћено свим оним што даје. Општење, као општење изван појимања и имања индивидуе, као преображајно сазнање свога ,,ја" и трећега по самом присуству, као егзистенција са целокупном Врстом у Ближњима, јесте један од највиших облика битисања и једно изобиље битисања које природно тече у акту. Демократија је равнотежа између личности а непосредних група у којима она јесте, на које се ослања, кроз које се уобличава, и услед којих се остварује. Замислимо, а то није нереална хипотеза, да у једном националном друштву извесне велике групе достигну равнотежу снага, утицаја, да бране тежње које се широко допуњују, тако да један сноп приближно тачно исправља други. Ако свака од ових група дисциплинује своје личне компоиенте, ако паралише личности које је сачињавају, такву грубу равнотежу, која проистиче из општег уравнотежавања снага, ја не називам демократијом. Ту је демократија или престала или пред тренутком кад ће престати. Оно што вреди за национално друштво и за његове политичке и економске традиције, вреди и за остала друштва, мањих димензија. На. свима ступњевима демократија није сусрет појединачних тиранија које се потиру супротстављајући се. Као и човек, демократија се одржава напором. Као и он, она прогресира падовима који се непрестано надокнађују. Она је угрожена својим супротностима и својим остварењима. Она није ни поглавито политичка, ни поглавито економска, ни поглавито социална. Она постоји само у односу на једну конкретну целину која је носилац апсолутнога, и у односу на те конкретне целине, оличене у друштву личности. Превео Р. Ж.

Др. Драг. Аранђеловаћ, проф. универзитега — Београд. О § 314. грађанског законика Г. Др. Ј. Челебоновић, у прошлом броју „Бранича" критикује праксу наших судова који, вели, погрешно примењују § 314. грађ. зак. Овај законски пропис гласи: „Сваки само своју сопствену ствар заложити може. Залога на туђу ствар не важи ништа и уништава се на тужбу господара ствари, коме припада право на повраћај своје ствари, коју онај издати мора, имајући право на накнаду од заложиоца тражити". Г. Челебоновић не слаже се са схватањем наших судова који и на случај залагања туђе ствари примењују § 221. грађ. зак. Он мисли да је то недопуштено, пошто је, вели, § 314. јасан: он апсолутно не допушта постојање залоге на туђој ствари без пристанка сопственика заложене ствари, а § 221. мисли да се при-