Бранич

566

„БРАНИЧ"

ција" (у смислу исмеваном од неколико архитеката) Града, већ његово оснивање и постављање на светлост једног младог сунца, могле би много научити од спорта. Спортска екипа изазива мужевну једнакост, одређује места према закону дејства, ствара везу аката у конкретном и непосредном циљу тако да је тешко рећи шта коме понаособ припада, уклања искоришћавање човека човеком, санкционише у акту свачију одговорност, отклања сваку тајну у суштини и вршењу ауторитета, прихваћа извесна веома једноставна правила неоспорена и позната свима, повлачи такав животни стил да закон онога што се има урадити превлађује до уништења закона о шефу коме се служи, претпоставља извесну логику развоја која није претходно постављена, логику изукрштану непредвиђеним догађајима који намећу тренутну адаптацију у којој сваки у свакоме тренутку налази своје координате, организује непосредно дејство акта на један људски скуп, изазива међусобно такмичење искључујући конкуренцију, надражује појединачно „ја" у нашем ,,ми". Свакако, спорт није политика, ја овде дајем само сугестије о новим облицима и митовима за старе типове људске сарадње, који би били кадри да дисциплинују и усхите тела и душе савременика и да политичкој активности поврате хигијену и здравље. Питање равнотеже јавних служби и приватне активности одиста је тешко питање. Било би погрешно веровати да би социјализам (у коме неки виде једину праву демократију) отклонио тешкоће уређујући цео друштвени живот на основу јавних служби. Ако је ко могао сањати о томе, то не може спречити будна човека да опази да јавна служба, свуда и увек, може достићи и задржати само мало од човекове личности. Кад она продире у оно што је сасвим близу нас, кад узима жену и дете, или кад наноси вред самом физичхом интегритету и уноси неред у дух који тражи и душу која расте, демократија, тај политички ред личности умире. Напад није толико квантитативног реда и не потиче услед броја јавних служби, колико је квалитативног реда, услед природе објекта јавне службе и начина њеног дејствовања. Демократија, која се креће између личних моћи и растаиања шефова у масама, креће се и у једној зони обележеној екстремним тачкама, од које се простиру нечовечне области: себичности које беже од сваке јавне службе и јавне службе која је паразит целокупног живота. Она је пропорција наметнуте принуде и свесног сједињавања. Она кулминира кад је принуда таман толика колико је потребно да се спутају индквидуални империјализми у корист личних остварења. Овде треба разумети пун смисао овога личног јединства, јер његово тумачење може веома лако бити искривљено, као што су тоталитарни режими безобзирно експлоатисали његову носталгичност. Оно није ни промена на основу простог додира и саживљења, ни тренутне или трајне људске кохезије која происходи из каквог заједничког циља постављеног спољашњом принудом, ни губитак свести услед екзалтације или сањарења, ни колективни ,,ћуђпб", плод политичке магије.