Бранич

„Б Р А Н И Ч"

као такве настале радом и пссловањем умрлог адвоката, а затим оне вредности које ће настати као резултат рада и пословања самога преузиматеља. Зато се пре свега морају установити оне вредности које су резултовале из рада и пословања умрлог адвоката. То је могућно установити према актима и по критеријуму минималне тарифе о наградама адвоката. Ако је пак у појединим предметима била уговорена награда, без обзира на тарифу, може се у таквом случају изнаћи део награде остварен радом умрлог адвоката. Ако никојим другим начином то не би било могућно, онда се може приступити оцени вештака. Главно је да би се у томе погледу морало установити тачно стање ствари, јер од тога зависи правилно регулисање оних односа који су створени постављењем преузиматеља канцеларије. Када је утврђено стање ствари у погледу вредности које су као такве постојале на дан смрти адвоката, онда се лако може расправити однос између саме канцеларије као имовинске вредности и његових наследника. Тај однос је расправљен у самом закону. Наследити се може само оно што је као имовина постојало на дан декујусове смрти, па и наследници могу постављати своје правне захтеве само у погледу такве имовине. Вредности те раније стечене имовине која се буде наплатила у току ликвидације канцеларије коју врши преузиматељ, имају се полагати код надлежног суда као капитал оставинске масе. Природно је да те вредности нису чисте и без икаквих терета. На њима лежи терет исплате једнога дела нужне режије ради њихове наплате, а исто тако и терет награде преузиматељу који их је својим радом наплатио. Износи нужне режије и награде преузиматеља јесу фактичко питање. Наше је мишљење да се оно има расправити пред судом надлежним за расправу оставинске масе, пошто судски поступак и вишестепено судовање пружа довољно гарантије да ће се то питање правилно и правично расправити. Тешкоће настају у погледу оне имовине која тек настаје у ликвидацији канцеларије коју врши преузиматељ. То питање нигде у закону није расправљено. Може се приговорити да та ствар није ни требала да се одвојено законом регулисава, јер све оно што преузиматељ оствари својим радом има њему и да припадне. Преузиматељ је адвокат и као такав послује, па самим тим и све оно што својим пословањем оствари, без обзира што су то туђи послови, има да обрачуна за свој рачун. Ми се са таквим гледиштем не би могли сложити. Као занимање адвокатура је служба јавнога поретка, а као пословање она је ограничена на оне правне радње за које је адвокат овлашћен од стране физичких или правних лица у чије име и за чији рачун има да их врши. Адвокат је обавезан да заступа у правним пословима и она лица којима је за заступника одређен било од стране суда, било на тражење суда од стране Адвокатске коморе. То су она лица којима је по закону признато сиромашко право, или која по закону морају имати браниоца по кривичним стварима, а сама га нису одредила. Без обзира да ли ће за пословање у овим случајевима моћи да се на плати за свој рад, адвокат је обавезан да таква заступања обави.