Бранич

ПРАВА И ДУЖНОСТИ ПРЕУЗИМАТЕЉА КАНЦЕЛАРИЈЕ итд.

45

Ова обавеза проистиче из својства адвокатске службе као занимања јавнога поретка. Оправдање за ово пословање без накнаде састоји се у томе, што је по позитивном законодавству адвокатури признато право искључивог заступања у правним стварима, које је у великом делу правних послова чак и обавезно за странке. Баш у циљу задовољења правила обавезности заступања преко адвоката, нормирана је у закону и обавезност заступања сиромашне странке путем одређеног адвоката и његова дужност да обави ову службу, јер је она, бар теоријски узев, компензирана његовим правом да обавезно заступа странке у правним пословима. Смрћу адвоката прекида се пре свега једна служба јавнога поретка, а прекидају се исто тако и односи заступања засновани било по вољним овлашћењима његових клијената, било по наименовању од стране суда односно Адвокатске коморе. То је разлог да је у закону предвиђена установа преузиматељства. С једне стране да се обезбеде интереси трећих лица, а с друге стране да се обезбеди правилна ликвидација једне јавне службе. Кад би били у питању само интереси трећих лица т. ј. клијената умрлог адвотата који су му издали овлашћење за заступање, онда установа преузиматељства не би ни била потребна. За обезбеђење њихових правних интереса довољно би било одредити један рок до кога имају овластити другог заступника, а за које време би се обуставио ток строгих рокова у којима би они у својим правима могли бити преклудирани. Овакав поступак одговарао би у много већој мери законском уговорном систему. И уговор о пуномоћству, као и сваки други уговор, закључују физичка и правна лица по своме избору и по својој вољи. Међутим по установи преузиматељства ту њихову вољу замењује јавна власт, а уговор о пуномоћству замењује један акт о постављењу у чијем доношењу они нису имали никаквог удела. Ни удаљеност клијената, ни пропуштање у сазнању о наступелој смрти њиховог заступника не би били озбиљни разлози за установу преузиматељства и за ово закорачавање јавне власти у приватни домен грађана, јер рок за одређивање новог заступника може тећи од дана утврђеног обавештења које би имали обавити судови, а они су о смрти свакога адвоката благовремено обавештени. Поред тога, начин на који преузиматељ канцеларије долази у положај да обавља послове умрлог адвоката није обичан начин на који адвокат долази до пословања у вршењу своје службе. Ово је веома важна околност за наша даља излагања и наше закључке. Поставља се питање: да ли је то једна привилегија, или је једна професионална дужност? Ако је привилегија, или фаворизовање, онда би то значило да Адвокатска комора која врши таква постављења може да врши и таква фаворизовања, што би за аутономију адвокатског сталежа могло да има незгодних последица и могло да ствара оправдана незадовољства. Акојепакпрофесионална дужност, што и јесте, онда се никако не може стати на гледиште да преузиматељ има права да све послове умрлог адвоката од дана његове смрти па до коначне ликвидације обави за свој рачун. Чим се ради о постављењу које врши аутономна уста-