Бранич

106

.БРАНИЧ'

односе на предмет правнога спора и да ће се они узети у обзир> било уз остале утврђене чињенице или сами за себе, приликом доношења пресуде, пресуде због изостанка или пропуштања. У колико овакве чињеничне наводе суд има сматрати истинитим, отпада потреба доказивања истих а када се ти чињенични на води не утврђују, не може бити код истих ни примене слободног судијског уверења према норми § 368 грађ. парн. пост. Б) Судско признање — § 362 грађ. парн. пост. Познато је да је признање двојако: судско и вансудско. Прво је, према речима норме која је наведена у горњем поднаслову, оно признање: које је дато „у којем поднеску, у току парнице на усменој расправи или у записнику одређеног или замољеног судије". Вансудско признање је свако друго признање изван наведених случајева, па чак и оно признање, које је истина учињено пред судом али не у спору који је предмет расправе. Пада у очи, да нисмо код говора о судском признању нагласили и то, да је потребно да оно буде дато и пред надлежним судом. Зашто? Због тога што постоје и случајеви кад је признање дато пред ненадлежним судом, па се ипак сматра за судско признање. Да би издвојили тачно судско од вансудског признања, пошто је то од важности по наше излагање, да наведемо и случајеве судског признања код ненадлежног суда. Прва ситуација: спор је поведен пред ненадлежним судом, пред којим је странка дала признање, које је убележено у расправни записник, или садржано у коме поднеску, а туженик је истакао приговор ненадлежности суда. Тужилац је предложио, да суд, ако уважи приговор туженика о нена_длежности, спроведе тужбу ономе суду, који је он — тужилац означио. Суд је усвојио приговор о ненадлежности и прихватио предлог тужиоца. Пошто се код оваквог случаја у смислу § 357. ст.Ш не прекида ток парнице, већ се на новој расправи пред надлежним судом употребљава расправни записник састављен на расправи пред ненадлежним судом, као и сви парнични списи а расправа се наставља у смислу Г1 става § 508 пар. пост., то и признање дато код ненадлежног суда важиће у овом случају као судско. Други је случај норма § 570 грађ. пар. пост. Ова ситуација је много слична првој: побијана пресуда укинута је због ненадлежности суда првога степена, пред којим је судом странка дала признање, а спор је спроведен надлежноме суду ради нове расправе. И у овом случају нова расправа спроводи се на основу записника састављеног код ненадлежног суда и на основу свих осталих парничних списа у смислу П става § 508 поступка. И такво признање важиће као судско. § 570 пар пост. карактеристичан је по томе, што он у своме другом ставу изречно нормира: „Сва признања странака односно чињеница на првој расправи и све остале њихове изјаве вреде и за нову расправу". Да ли оба признања искључују примену слободног судијског уверења или једно од њих и које? Да одговоримо одмах, да примену слободног судијског уверења искључује само судско признање, а доцније ћемо видети да ни свако судско признање не искључује примену слободног уверења. ВансудскО' признање не само да не искључује примену слободног уверења