Бранич

ДОКАЗНА ПРАВИЛА итд.

107

већ напротив ово уверење налази нарочито примену при оцењивању тога признања. Последњи став § 362 пар. пост. наглашује, позивајући се на њему претходни, други став, да ће суд путем слободног уверења „оцењивати уколико због вансудског признања које чињенице отпада потреба доказивања". Нагласили смо, да ни свако судско признање не искључује примену слободног судијског уверења. Да видимо, које је то судско признање код кога не може бити примене слободног уверења? Ако се интерпретира Г1 став § 362 пар. пост. видеће се, да само изречно судско признање чињеница отклања примену слободног уверења. Ако се у овоме тумачењу иде и даље све до другога става истога прописа онда ће се констатовати: да само изречно судско признање, које нема никаквих додатака ни ограничења, који би га потирали или у дејству умањивали, као и које није опозвано, искључује слободно уверење. И то такво признање само оних чињеница које се не појављује пред судом као неистинито, и где закон или општи интереси не налажу суду, да чињенице, на које би се признање односило, утврђује по званичној дужности. Прећутна судска признања, као и изречна судска признања, која се „додацима и ограничењима странке потиру или у свом дејству умањују, као и уколико њено опозивање утиче на вредност признања оцењује суд по слободном уверењу". Остало би да видимо, због чега неопозвано, изречно судско признање, кбје нема никаквих додатака ни ограничења, који би га потирали или у дејству умањивали, искључује примену слободног уверења. § 362 поступка нормира, да чињенице, које тврдиједна странка, не треба доказивати, у колико их је противна странка изреком признала. Доказ таквих чињеница није потребан због тога, што се признате чињенице појављују као неспорне а њих није потребно доказивати. Па кад отпада потреба доказа у опште, не може бити ни примене слободног судијског уверења, пошто ово уверење налази примене само код утврђивања процесног стања ствари. На први поглед изгледа, да Је примена слободног судијског уверења код вансудскога признања, као и код судскога признања које има ограничења или додатака или које је опозваио, као и код прећутнога признања, ако не искључена оно у многоме ограниченија но код оцене осталих доказа. Међутим, ако се дубље уђе у смисао прописа, који дозвољавају примену слободиог уверења код тих признања, видеће се, да је примена тога уверења и ту у свему иста као и код оцене осталих доказа, који не искључују примену слободног уверења. Б) Судска ноторност — § 365 Грађ. пар. пост. Ноторно је оно што је опште познато. Код суда је ноторно оно што се код суда појављује као опште познато. Које су чињенице суду опште познате? Ако би се стриктно држало речи „опште познато" одговор би био: да су код суда опште познате само оне чињенице чија је истинитост позната свом персоналу суда. Али овај појам „опште познато" не треба схватити у тако строгом смислу. Познато је да судови своју функцију примене закона обављају у одељењима односно већима,