Бранич

142

„Б Р А Н И Ч*

Саво Мићовић, адвокат: Правне изреке и цитати, кратка збирка изрека, цитата, правила и узречица у праву и у вези с правом, Београд, 1937. Издање пишчево. Стр. 118. (латиницом). Једно овако дело недостајало је нашој правној књижевности. Ради објашњења извесних латинских изрека и навода и других цитата морали смо често пута прелиставати многе књиге па не наћи опет одговарајуће објашњење. Међутим, цитати у праву, а нарочито латински цитати и изрази врло су чести због своје практичности, концизности и јасности. Г. М и ћ о в и ћ је дао себи много труда кад нам је пружио горње дело. Његов предговор је нарочито речит у томе погледу. Употребљена литература означава му изворе, на првом месту стране, па онда наше. Материја је систематисана по азбучном реду. По једноме веома строгом критеријуму пробрано је оно што је изгледало најважније. Уз латинске цитате често је наведен и извор, са преводом који је буквалан и као такав тачан одблесак оригиналног текста. Онде где је требало ближе описати превод и илустровати га примерима, писац се није устручавао да то учини. Примери су му узети из позитивног законодавства: најчешће нашег и црногорског — Богишићевог законика, а затим из аустриског Грађанског законика, француског и других. Дело г. Мићовића поздрављамо као веома корисно. Оно је дошло да задовољи једну велику потребу. Пошто ће оно корисно послужити подједнако и правним теоретичарима и правним практичарима, то га топло препоручујемо уверени да ће послужити намени коју је писац имао када је ово дело спремао и издао. Др. Видан О. Благајевић адвокат Др. Боривоје ПешровиЋ: Кривична одговорност правних (Моралних) лица. — Београд 1938. Питање кривичне одговорности правних лица није ново. Од XIV. века па до француске револуције та је одговорност постојала. Револуција непријатељски расположена према корпорацијама, укинула је ове. Тиме је у исто време отпао највећи број правних лица која су могла кривично да одговарају. Због тога вероватно француски кривични законик, и кривични законици од њега изведени, не говоре о одговорности правних лица. Током XIX века, у другој половини нарочито, и касније, привредни и друштвени значај правних лица постао је веома значајан. Моћ физичког лица губила се у упоређењу са снажним акционарским друштвима: банкарским, индустриским и осталим привредним предузећима. Та су лица правила правне послове највећег обима, и кроз њих, не ретко, кривична дела највећег обима, дела против имовине и фискалне деликте нарочито. Корист од тих деликата вукло је правно лице, а кривично су одговарали његови органи, односно стварно није одговарао нико, јер су органи били по правилу бз довољне имовине из које би се наплатила новчана казна и штета причињена делом. Тада је законодавац, не водећи рачуна о теориским разлозима за и против кривичне одговорности правних лица, из практичних обзира друштвене одбране, прво кроз споредно законодавство, затим за поједина дела из општег кривичног законика установио ову одговорност. Тим је начелно питање било решено. После тога на дневни ред су дошла практична питања у вези са кривичном одговорношћу правних лица: питање дефиниције правног лица у кривичном праву, место правнога лица као кривца у систему кривичног права, питање која од правних лица могу да одговарају кривично, питање виности правног лица, питање санкција које се могу применити на правно лице, да ли ће одговорност правног лица искључити одговорност њихових органа, за која кривична дела установити одговорност правних лица итд. У књизи чији је наслов исписан горе, писац ослањајући се на многобројну литературу која о овоме постоји (Радулеску, Пела, Валер, Ру, Живановић) даје одговор на сва постављена питања, и у главном правилан одговор. Могло би се учинити ипак неколико примедаба: Код питања када ће правна лица одговарати за радње својих органа, писац ограничава ту одговорност само на радње учињене у кругу правила, и у колико не прелазе оквир овлашћења из правила. Међутим докле се крећу у границама