Бранич

156

„Б Р А Н И Ч"

ва не мора садржати увреду јасно је чим се погледа дефиниција увреде. Увреда је изјава којом се према схватању публике изражава омаловажавање једног одређеног лица од стране изјављивача, и која је сазната од неког. Ако неко држи човека. више дана гладног, тиме га ни мало не омаловажава у очима публике, али му проузрокује телесно нерасположење. Исто је тако и са обарањем на земљу, чупањем, гажењем. Те радње управљене очигледно на проузроковање телесног нерасположења, изазивају код публике само жаљење због тегоба и болова које повређеник трпи, никако омаловажавање. Најтежи случајеви злоставе немају са увредом ничег заједничког, а некад чак нису ни: у идеалном стицају са њом, па би према томе питање њиховог кажњавања и поред прописа о увреди остало отворено. У колико је злостава у идеалном стицају са увредом, она није апсорбована увредом. Она је опет самостално кривично дело за које се мора знати по коме се пропису казни да би се применио онај законски пропис који прописује најстрожију казну (§ 61). Казнити за увреду занемарајући потпуно злоставу која је са њом у идеалном стицају, значи прећи ћутке преко једног дела које није консумирано другим, и нешто што постоји сматрати као да не постоји. Изрицање пресуде и без приватне тужбе од многих среских судова и ако је пријава поднета за телесну повреду (без лекарског уверења о повредама) или за злоставу, и поред тога што елементи увреде не стоје, јер код публике није створен утисак омаловажавања, скроз је погрешно. V. Више може да се дискутује питање може ли се злостава подвести под прописе који говоре о принуди. Да тако треба поступити опште је усвојено од оних који налазе да се злостава не може казнити као телесна повредз а да ипак не треба да остане некажњена. И збиља ако се прихвати да данашњи кривични законик не сматра злоставу врстом телесне повреде, онда се тако и мора поступити. Принуда (§ 242. к.з.) се састоји у принуђавању силом или претњом, злочинством или преступом кога да чини, не чини или трпи, чиме се вређа које његово право. Пре но што би даље наставили, ваља да нагласимо да је принуда кр. дело комплеторног карактера. Свако се кривично дело састоји у томе да оштећеник трпи нешто што није дужан да трпи, али су та дела предвиђена као особена и због тога не представљају принуду. Принуда се кажњава као дело за себе само оида када не представља средство за извршење кога другог кривичног дела већ предвиђеног у кривичном законику. 3 ) Због тога је у науци и било врло спорно да ли једно овакво дело треба инкриминисати када законодавац инкриминишући поједина кривична дела у ствари инкриминише случајеве кажњиве принуде. Бојало се да се овим обим кажњивог неправа сувише не прошири. Наш се пројекат ипак одлучио за инкриминисање принуде, јер како у мотивима вели стоји и то да појединим прописима казненог законика, којима су обухваћени случајеви где се принуда јавља као средство за извршење каквог другог кривичног дела, нису исцрпљени

! ) Мотиви кр. з а к. од 1910. г. стр. 197; Мотиви кр. з а к. из 1922. год. стр. 10.