Бранич

160

„Б Р А Н И Ч"

би он био противан самој природи ствари, а и сама Трговинска комора мишљења је, да то у обичајима трговине не постоји, те увек тражи казну противу имаоца радње са млечким произзодима, који тргују са меснатим производима. Но и поред примерних казни, изгледа да се овај »обичај« ипак одржава, и то се одржава упорно, са уверењем да он фактички и постоји, а то све због недостака урдбе или правилника, који би регулисали са којим предметима која трговачка струка трговати може. Један је трговац на пример видио, како неки други трговац продаје неку другу робу коју он у својој радњи исте врсте није продавао, и отпочне и сам да тргује с том робом. Трећи, четврти ит.д. учине исто и то се проводи годинама; они то зову трговачким обичајем. Према § 140 Зак. о радњама у случају сумње о томе, да ли поједини трговци, према постојећим обичајима, имају права да тргују са неким предметима или не, одлучује општа управна власт првог степена по саслушању комора, а у случају спора чжо обима рада других радњи, према § 136. 3. р. одлучује бан по саслушању коморе. То значи, да у сзаком конкретном случају спора, има да се посебно решава. Колико то задаје посла администрацији, може се већ замислити, а о последицама, које проистичу из недостатака прописа који би угврдили списак трговачких струка, и које каста.ју било због погрешног тумачења постојећих трговачких обичаја, било због његове погрешне примене, да и не говоримо. Опште је мишљење код пиљара на пример, да они поред осталих артикала, могу да продају и кукурузно брашно у мањим количинама, док им међутим трговинска комора то право оспорава. Надлежне власти ослањајући се на мишљење коморе кажњавају пиљаре у таквим случајевима, а те казне, и као мивималне, износе ио 700—800 дин. што није тако мало. Питање је чак да ли се свуда и код свих власти у држави поступа подједнако. По смислу законских прописа, одлуке по напред наведеним споровима требало би да имају један, чисто декларативни, а не конститутивни карактер, јер се узима да су сами обичаји :већ конституисали норме којих морају да се придржавају дотични имаоци радња. Међутим, остављајући на страну привредну динамику, која у овим случајевима игра знатну, ако не и главну улогу, ми ке бисмо могли рећи, да је тако држање до трговачких обичаја, сигуран начин за утврђивање постојећих правила и неког реда у опште; а због чега то тако мислимо, изложили смо напред, наводећи на који се начин стварају ти обичаји. Због тога је много боље, сва ова питања регулисати путем уредаба и правилника, који се публикују познатим-путем, и која привредни свет узима к знању и више поштује. На овај начин и државна администрација би била поштеђена једног посла, а да и не говоримо о свима могућим грешкама и заблудама које би се могле починити у недостаку тачног познавања стања ствари и недовољне :обавештености, што све иде на штету правилног привредног развитка, и здраве правне свести. Дакле, пошто је — као што смо већ рекли — за занатску