Бранич

ПРАВО НА ТУЖБУ итд.

221

2. — Право на тужбу одн. право активне легитимапије у споровига за истраживање очинства, уколико је то по закону (§ 130 г. з.) уопште могуће и дозвољено, припада само ванбрачној мајци и детету, јер су само они „заинтересована лица" код таквих спорова, у правноме смислу речи. Друга пак лица немају право на т.зв. патернитетску тужбу (Ра1егшШзк1а§е), ма коликода су иначе и њихови интереси тим фактом сгварно тангирани, т.ј. ма колико да би утврђивање патернитета њима могло бити од користи (на пр. што би та друга лица, преко дотичног ванбрачног детета, могла прибавити извесно наследство, извесан поклон или легат.) Ово сгога, што за постојање права активне, па и пасивне парничне легитимације, по правилу, није довољна посредна или фактична заинтересованост, већ је за то потребно, да постоји важан, и то непосредни правни интерес дотичних лица у томе: како ће један конкретни спор бити расправљен. Као тужена странка по оваквим тужбама једино би се могао појавити означени отац; т.ј. други нико не би био пасивно легитимисан, ни у стварном ни у формалном погледу, изузев онога лица за које се тврди да је отац ванбрачног детета. Затим, логично је да се у оваквим споровима као парнична странка могу појавити само физичка, а не и т.зв. правна или јуристичка лица, — да, дакле, правна лица, у споровима ове врсте, не могу уопште бити парнично легитимисана; док пасивни субјекти спора могу, што се само по себе разуме, бити само лица мушкога пола, пошго је увек реч о истраживању оца, а не и мајке (ша!ег зешрег уега ез!...). На овоме се нримеру већ јасно испољава значај установе о којој је овде реч, не само у процесном, већ и у материјалноправном погледу; јер је за њено празилно разумевање и тачно дефинисање потребна једна прецизна анализа чињеница и тачко разграничење круга права и интереса или т.зв. правне сфере свакога правног субјекта, са исто тако тачним детерминисањем његових природних и правних својстава, као носиоца или титулара права. Ови су спорови код нас, на подручју Касац. суда у Београду, иначе врло ретки, пошто је истраживање очинства по § 130 нашега грађ. законика дозвољено еамо изузетно, и то: ако је по среди случај одвођења (§ 278 крив. зак.) или силовања (§ 269 крив. зак.), и ако се при томе време зачећа подудара са временом одвођења или силовања 7 ). Ово пак питање о „подударању", узгред буди речено, могло би, утоку спора по тужби за утврђење очинства, да буде предмет посебне расправе, по т.зв. међупредлогу странака за ушврђивање, стављеном сходно § 331 гр.п.п., на основу које би се расправе имала да донесе и посебна, прејудицијелна или претходна пресуда, која се стручио зове међуаресудом (одељак II § 489 гр.п.п.). Осим тога, исто би питање, као и са&о питање о патернитету, могло бити и предмет посебне тужбе заутврђивање (Рез1б1е!1ип§бк1а§е), па и посебне коначне пресуде (§ 486 гр.п.п.), којом би се оно мериторно расправило. Тужбом за утврђивање, која је предвиђена у § 323 гр.п.п., могло би се тражити, т.ј. тражило би се само то, да суд утврди (установи, консгатује),

7 ) В. о томе опширније у цит. делу Бг. Лазара Марковића, стр. 207 ислед.