Бранич

220

,БР АНИЧ"

ђено; или се пак, у недостатку формалне тужбе, у истоме року мора учинити протест одн. формална кзјава о одрицању законитосги рођења или брачаости таквога детета пред надлежним старатељским гезр. среским судом 3 ). Но, ако се отац у означеноме року не би користио тим евојим правом на тужбу, или би у истоме року умро или постао неспособан за предузимање правних послова; затим, ако би се дете родило после смрти очеве, а у означеноме року, — онда, по реченоме схватању, очеви наследници, односно законски заступници (родитељи, старатељи, скрбници његове заоставштине) не би могли по својој иницијатива, па ни по одобрељу сгаратељског одн. среског суда, подизати такву тужбу, нити уопште чинити пуноважне изјаве о одрицању брачности детета у смислу § 128 грађ. зак. Јер, ако се узме, да је право одрицања законитости рођења одн. брачноста детета једно чисто лично право мужа одн. оца, онда би оно, заиста, престало смрћу овога и не би прелазило на наследнике (§§ 33 и 394 грађ. зак.у 4 ). На против, и наследницима дотичнога детета, зачетог ван брака, а рођеног у браку, припада право, да путем -спора побијају очеву изјаву о одрицању брачности, ако би се то тицало њихових интереса 5 ). Али би, исто тако, наследници очеви, после његове смрти, могли пуноважно продужити већ поведени спор са дететом одн. наследницима детињим; затим би и сами могли покренути посебаи спор, на који би били упућени одлуком надлежног суда, донетом на основу изјаве очеве о одрицању очинства, ако би отац у међувремену умро. Ако би пак отац умро у току формално покренутог спора за одрицање законитости рођења детета, тада би се право његових наследника на ступање у спор и преузимање поступка имало ценити по одредбама §§ 219 —221 гр.п.п. У сваком случају, т.ј. било да је право на тужбу, о коме је овде реч, једно чисто лично право очево, било пак да то право у ствари припада и другим непосредно интересованим лицима, — за живога очевог одн. детињег само су они активно и пасивно легитимисани за подизање речене тужбе, односно за покретање и вођење спорова у смислу § 128 грађ. зак., као праве парничне странке (сИе псћНде Раг1еЈеп). Овом тужбом отац одн. муж има да побије познату правну претпоставку из § 113 грађ. зак., по којој су, иначе, а рпоп брачна сва она деца, која су у законитом браку рођена (ра!ег ез!; 18 ^иет пирНае (1етопб1гап1) 6 ).

3 ) Раније, т.ј. пре установљења среских и окружних судовз, то је чињено пред судијом за неспорна и старатељска дела код надлежнога првостепеног суда.

4 ) В. о томе опширније: Ог. Драгољуб Аранђеловић, Правне распразе, Београд 1921, расправа под насловом: Објашњење § 128 грађ. законика. Г. Аранђеловић налази, да то није чисто лично право оца одн. мужа, те зато сматра: ако муж умре пре истека тромесечног рока по сазнању за рођење, а не оспори законитост детета, или пре него што за рођење сазна, онда његови наследници могу, за преостатак непротеклог рока или од дана њиховог сазнања о рођењу детета, путем тужбе нападати законитост рођења детета (стр. 11). Рок тече од дана сазнања за рођење.

5 ) Тако иОл Лазар Марковић, Породично право, Београд 1920, стр. 174 и 175.

6 ) По аустријском праву, само је отац овлашћен на подизање ове тужбе (§ 159 аустр. грађ. зак.). То је, како каже г. Аранђеловпћ, прописано у интересу брачног мира. — За ове тужбе одн. спорове, према тач. 1 § 46 гр. п. п., стварно је надлежан окружни суд.