Бранич

208

,Б Р А Н И Ч'

имовински законик у чл. 943: „Ко год ради или врши што је властан радити, он никога не вријеђа, па је без одговора баш и онда, кад би од тога коме другоме и какве шете било. Ипак, он треба да, вршећи своје парво, не пређе границе своје области, нити учини што противно правилима благонаравља или поштења"; Аустриски грађански законик у новелираном § 1295: „Сваки је овлашћен захтевати накнаду штете од штетника, коју му је овај својом кривицом нанео, па било да је штета нанета тиме што се преступила каква уговорна дужност или независно од уговора. И онај који на начин противан благонарављу намерно штету нанесе, одговоран је за то, али ако се то десило у вршењу кога права тада само онда, ако је вршењу права очигледно био циљ да другога оштети". Мора се признати да та новина има свога оправдања. Правни г/оредак у једноме народу одржавају, као што је већ наглашено, не само правни него и морални прописи. И када се већ нашло да је потребна репресија поступка противу благонаравља при правним пословима, онда није имало разлога да та репресија не добије примену и у другим односима. Ко живи у друштву мора се понашати према суграђанима, с обзиром на интересе целине, не само по правним него и по моралним прописима. Није довољно да се респектују само забране правних прописа. 2) Коментатори Немачког грађанског законика, који је усвојио ову нову категорију деликата противу благонаравља или добрих обичаја, траже за тужбу за накнаду штете причињену тим деликтима, углавном, ово чињенично стање. Долази у обзир, гш правилу, само тражење накнаде за имовинске штете а не и за т. зв. неимовинске (на пр.: за претрпљене болове, повређену част и др.). Да ли је оштећење нанесено непосредно или посредно, равнодушно је, ако постоје остале претпоставке за тужбу. Није од значаја ни то, да ли је оштећење учињено каквом позитивном радњом или пропуштањем. Штета мора бити намерно нанесена. Намера мора да се односи не само на радњу којом се наноси штета него и на само наношење штете. То је случај увек, кад је радња предузата у свесности да ће имати штетно дејство. Наношење оштећења мора бити учињено на начин противан благонарављу или добрим обичајима. Неког поузданог нарочитог критеријума за одређивање појма добрих обичаја,—нема. Питање да ли је у ком случају поступљеко противу добрих обичаја или благонаравља подлеже судијској оцени. Али судија на то питање не може одговор дати ни по властитим назорима, ни по теоријама каквог филозофског система, ни по посебним назорима појединих кругова или странака, него по назорима који проистичу из опште народне свести, по моралном осећању његових сународника, како ови мисле да је што часно и поштено или не. Свакојако, могу се и назори појединог друштвеног реда узимати у обзир, на пр. трговачког, али само у толико у колико не стоје у супротности са схватањем опште народне свести. Као мерило не могу се, даље, никада узи-