Бранич

ПРИКАЗИ

261

ћег суда да би се стекло супротно уверење од онога што је засновао први ° УД ' У овом случају Окружни суд није се ни упуштао у оцену доказа већ је нашао као што сам навео, да је првостепени суд требао извести ово упоређење од стране вештака стручњака а не да то сам суд ради. Заиста, као што се из изнетог види, услед овог стручног вештачења '-ошло се је до супротне одлуке па иста даје за право онима који су замерили одредби слободног судијског уверења у Гр. п. п. и истицали поред осталога, да оно води деспотизму и бојазни од злоупотребе истог. Војимир 3. Радовић, адв. приправник.

ПРИКАЗИ Др. Видан О. Благојевић: Истраживање материјалне истин е у. грађанскомпарничном и ванпарничном поступку. ■Београд 1938. Стр. 76. Издање Геце Кона (Приступно предавање писца као приватног доцента на Београд. прав. факултету допуњено опширним напоменама уз текст). Овом студијом гшсац је, како сам у уводу каже, желео да испољи свој став према једном начелу за које се верује да представља основу данашњег парничног и ванпарничног законодавства. Његов став није ни мало двосмислен. Он отворено каже да ће бити врло задовољан ако код читаоца пробуди оно неповерење према начелу истраживања материјалне истине у грађанском пар. поступку које сам има, и ако „поколеба веру у непогрешност овога начела, која је у њему у највећем степену поколебана". Практично он жели да овим радом „да нашем законодавству потребне упуте за евентуалне измене, допуне и укидања извесних законских прописа у смислу прилагођавања народним потребама и упрошћавања непотребних форми и компликованих формула". Писац дакле према начелу истраживања материјалне истине заузима један отворено непријатељски став, и књига би са пуно права могла да носи наслов „Против истраживања материјалне истине у Грпп.".

Због чега је писац против истраживања материјалне истине у грађанском поступку? Вредност једнога начела, вели он, не може се ценити по томе што је оно избачено као крилатица у науци једне нама стране и несродне средине, и што се оно сматра модерним. Начело у питању не сматра се пре свега већ давно савременим, а затим оно не одговара нашим потребама. Због тога при пријему начела треба заузети један критички став. Ако се тако учини види се да начело нема онај значај и вредност који му се приписује. И ако се спроведе ово начело кроз законодавство, и остави судији слободна оцена доказа, не долази се до материјалне истине, нити до апсолутне, божанске правде. Тешкоће леже делом у ограниченом људском сазнању, делом у многобројним ограничењима истраживања материјалне истине која је сам законодавац унео у законски текст, да задовољи потребе практичног живота. Смисао и осећање за практичан живот нагнали су законодавца да нанесе тежак удар оном истом начелу које је увео у грађ. парн. пост. Чим странци остаје на вољу да покреће и обуставља поступак, од истраживања материјалне истине нема ништа, а законодавац не само што је ово отступање учинио већ и многа друга исто тако значајна (писац у трећем одељку књиге наводи многе примере за то). И поред принципијелног увођења начела истраживања материјалне истине, ми у поступку у ствари имамо само нешто савременији облик формалне истине. Па и таква, од законодавца многострука ограничења и материјална истина има крупне недостатке. То се најбоље види ако се покуша дати одговор на питање: Зашто је законодавац најслабије доказно средство — сведока — изједначио и чак претпоставио, најсигурнијем доказном средству — исправи. Законодавац је то учинио да омогући истраживање материјалне истине, а то је једна тешка погрешка, јер сведок никада не може имати ону поузданост коју има исправа. Напоре г. г. Перића и Аранђеловића у циљу да се спречи неограничено доказивање сведоцима, писац сматра у ствари борбом да се спречи једна велика заблуда и наш народ