Бранич

262

,Б Р А Н И Ч"

спасе од једног тешког разочарења. Њихову аргументацију писац потпуно усваја и каже да она има снагу догме. Изложивши тако све оно што сматра недостатцима материјалне истине, писац долази до закључка да је „најбоље ослободити се заблуде о истраживању материјалне истине у грађ. парн. и ванпарничном поступку, заблуде која се манифестује сваког часа у свакој судској радњи, јер оно што нам суд пружа, кад у грађанском спору после много форми дође до краја, није материјална истина. То је само, релативно говорећи, савршенији облик формалне истине".

Наше ново законодавство (сем кривичног и меничног) је много кригиковано. То је разумљиво. Када се једно законодавство у целини, онако како стоји, пренесе из једне средине у другу, битно различну, мора бити разлога за критику. Али оно што ову критику одликује, то је да она долази касно. У доба диктатуре, када је највећи број наших закона донет, закони су рађени иза затворених врата. За њих смо по правилу сазнавали како изгледају тек по обнародовању. Критика пројеката била је ако не немогућа,оно свакако јако отежана. Међутим, скоро код свих тих закона пастојао је један дуг период времена од обнародовања до увођења у живот. Критика је тада била могућа, исправке су се могле учинити, али критике није нигде било. Тек онда када би механизам закона почео да ради, и странка на својим леђима да осећа све његове добре и рђаве стране, критика се појављивала. Тако је било и са начелом истраживања материјалне истине у грнп. Оно уопште није било ни нападано. Пре ступања на снагу грпп. ми смо имали борбу противу увођења неограниченог доказивања сведоцима, али то никако није и борба противу истраживања материјалне истине. Неограничено доказивање сведоцима и слободна судијска оцена доказа су једно од средстава за истраживање материјалне истине, и борба против једног од многобро.јних средстава за њено истраживање није у исто време и борба против саме материјалне истине у грпп. То су две потпуно одвојене ствари. Према гоме критика начела истраживања материјалне истине је потпуно нова. Питање је да ли од те критике може бити користи, под претпоставком да се покаже основаном. Могло би се рећи да добра критика никада није закаснела. У ствари ми мислимо да није тако. Корист од такве критике може да буде врло мала, и само у случају ако се предлажу измене у мало важним појединостима (самим тим и корист је неминовно мала). Из једног живог организма као што је законик који је већ ступио у дејство, истргнути једно основно начело којим је натопљен сваки законконски пропис — ствар је врло тешка и много тежа но што изгледа. Учинили се то, у осакаћеном систему законика увек нешто шкрипи, увек нешто није јасно и потпуно, увек се јављају компликације и нерешљиве тешкоће, пракса се увек саплиће код тих измењених прописа. Ако погледамо наше старе законике видећемо да је највећа збрка контрадикторних одлука баш код измењених законских прописа, и прописа са њима у вези. Дакле и када би укидање овога начела било теоријски оправдано, ми би из разлога опортунитета требали добро да промислимо да ли да га укинемо. Питање је, колико су разлози које је г. Благојевић изнео против истраживања материјалне истине, оправдани. Пут којим је он дошао до закључка да је ово начело непотребно и штетно био је овај: Пошавши од поставке коју су заступали г. г. Перић, Аранђеловић и Несторовић са дубоким убеђењем и великом убедљивошћу, да исправа као доказ мора да. иде испред сведока, и да исказ сведока а још мање странке, не сме да обеснажи доказну моћ исправе, он је видео да се ова теза може одбранити најлакше тако, ако се из поступка избаци начело слободне судијске оцене доказа. Док је оцена доказа слободна, једном доказном средству (исправи) не може се у напред и у сваком случају дати већа доказна вредност него другом доказном средству (сведоцима). Како се пак слободна оцена доказа појављује као једно од средстава за истраживање материјалне истине, он је заузео неповољан став и према истраживању материјалне истине, управо он ова два појма индентификује. Исправност гледишта г. Благојевића узетог као целине, зависи од исправности полазне тачке. Нама изгледа да та полазна тачка није исправна. Са гледишта чисте логике аргументација г. г. Перића и Аранђеловића против неограничене употребе сведока, била је без замерке, докле год смо