Бранич

ПРИКАЗИ

263

се налазили у области претпоставки о томе како ће неограничено доказивање сведоцима функционисати. Када је доказни систем почео да ради, показало се да предвиђања уважених професора нису била тачна. Нови грађански поступак је на снази већ неколико година. Очекивани вапај из народа против сведочких злоупотреба се не чује. Предвиђања г. г. П. и А. се нису нспунила не због тога што би сведоџба сведока имала већи значај и сигурност но што су они тврдили. Сведоци су збиља онакви каквим су их они замишљали. Њихово закључивање је непотпуно, због тога и нетачно, што у обзир нису узета два врло важна чиниоца: да и исправа има својих врло великих недостатака и да је народ од њих тешко патио за време владе старог поступка, и затим, да судија не прибира само доказе него их и цени. Ово друго је било од нарочитог значаја. Јер докле су сведоци били тачно онакви како су их противници насликали, судије су се показале интелигентније и обазривије но што се очекивало. Када постоји исправа о правном послу и сведоци против исте, судија тражи убедљиве, сигурне, јаке доказе да није онако како у исправи пише. Нема ли тога он верује исправи. На филтеру судијске оцене остане многи сведочки исказ. Због тога се код нас поред све непоузданости, сведоци нису показали опасни и због тога очекиваних протеста нема. Нема протеста ни против могућности доказивања сведоцима против садржине исправе, јер је народ ту дозволу осећао као неопходну потребу. Од рата па надаље, у доба економске кризе нарочито, ми смо били преплављени исправама које су садржавале фиктивне послове, које су упропашћивале своје издаваоце или трећа лица, исправа где је било очигледно да се ради о симулираном правном послу, а против којих није могло да се доказује. Судија је судио по закону али није био у могућности да суди по савести. Новим поступком он се држи и једног и другог. Нема данас више пресуда где су деца у пркос прописима о законом делу остајала без ичега, јер је отац фиктивном исправом у дугу датом својој наложници омогућио овој да притисне целокупно имање хипотеком, и ако је цео свет знао да она нити је имала новаца да даје на зајам нити је покојник имао потребе да узима. Не грабе више зеленашке банке имања својих дужника на основу тапија које су ради гаранције при давању зајмова преношене на њих, па после употребљене као да је извршен прави пренос својине, итд. Лепа аргументација г. г. П. и А. показала се у пракси као нетачна и ту нема шта више да се расправља. •Тврђење г. Благојевића да није ни мало искључена могућност, да у току времена напустимо начело истраживања материјалне истине и опет ограничимо доказивање сведоцима, сасвим је вероватно. Можда ћемо ми једнога дана бити принуђени да дамо исправи првенствено доказну моћ, али не са разлога који г. Б. узима: што истраживање материјалне истине не вреди, већ због тога што живот тражи брзо правосуђе па макар и мање нравично. Та брзина већ данас тера парничаре на сталне сталешке избране судове, који су у ствари врста преких грађанских судова. Г. Благојевић има потпуно право када каже да начело истраживања материјалне истине није спроведено кроз грпп. до крајних граница. Али ми налазимо да је то једна врлина законодавца. Једно начело треба оживотворити до оне мере до које се показује практички корисно. Консеквентно спровођење једнога начела из разлога теориске ортодоксије, дотле да се претвори у апсурд није за препоруку, и наш законодавац се тога срећно сачувао. Да ли је начело због тога толико изгубило у својој чистоти да се може с правом звати само савршенијим обликом формалне истине, није важно. Важно је да је оно савршеније од онога што је било и да му се у колико је остварено не могу чинити замерке на против да треба тражити његово проширење, што г. Б. прећутно и чини када се бори против контумационих пресуда и многобројних преклузија у закону. Тачно је да се материјална истина не може добити ни данас увек и у сваком случају и да су странке, ако су на то сагласне, у стању да спрече њено истраживање било признањем које не одговара стварном стању, било одустанком од тужбеног захтева или тужбе итд. али је велики напредак у садашњем законодавству, што данас ако макар једна страна хоће да се истина нађе, суд је тражи, докле је у старом доказном поступку то било немогуће. Данас странка једну неистиниту исправу може признати истинитом и тиме обуставити свако даље истраживање. У старом поступку њој је било забрањено да доказује да исправа садржи материјалне неистините чињенице. Та је