Бранич

О ГРАЂАНСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ У РУМУНСКОМ ПРАВУ 413

није једини елеменат одговорности који произлази из члана 1000 ал. 1- рум. Грађ. зак. Пресуда другог Румунског оделења отвара ипак пут ЈедноЈ генерализацији која може бити опасна. Отићи ће се дотле да се очговара за све, како за чување једног аутомобила тако и за „лишће са дрвећа које запуши једну цев"; за један лифт, као за лопту за тенис, итд. д то ће бити забрињавајуће! С друге стране, ова одлука оставља и даље дуалитет горе напоменутих тужби, које имају за основу било члан 998 рум. Грађ. зак. — 1382 франц. Грађ. зак., било, у случају губитка, тужбу из члана 1000 ал. 1 рум. Грађ. зак. (Касација I, одлука бр. 1. од 9. јануара 1928.). У случају судара двају аутомобила, примљене солуције у Румунији као и у Француској јесу сличне; презумпција кривице односи се на оба чувара кола, изузев када је доказана кривица једног од њих, или код више силе или случаја (Касација 20 марта 1933. Д. П. 1933. I. 57, Белешка 5ауа(лег и С. 1933, I. 257, Белешка Н. Магеаис!). Али у жељи да се прилагоди потребама модернога живота, јуриспруденција је увела нове интерпретације по предмету уговорне одговориости. Пре тога, тумачећи строго члан 1475 рум. Грађ. зак. — 1786 франц. Грађ. зак. одговорност за неизвршење услова транспортног уговора примењивала се само у погледу превоза робе: превозилац — пријемник једног одређеног предмета био је обавезан уговором да преда предмет у примљеном стању тамо где је био намењен и није се могао ослободити ове обавезе сем ако је доказао, да је предмет нестао вишом силом. У погледу превоза лица, код несрећног случаја, примењивали су се прописи општега права, тј. жртва је морала доказати кривицу превозилаца да би имала право на отштету. Али класични је систем био проширен да би учинио места уговорној одговорности, која је такође примењивана у погледу превоза лица. Према једној новој јуриспруденцији (Кас. Рум. III, бр. 214 од 28 марта 1921. — Пан. Рум., 1922, III, 58) превозилац је сматран обвезним уговором да превезе путника неоштећеног до циља његовог пута. Али, на овај је начин румунска Касација такође напустила, са извесном тешкоћом, идеју одговорности основану на члану 998 рум. Грађ. зак. (Кас. III, бр. 810 од 6. октобра 1926., Пан. Рум. 1930, I, 155, Белешка Розети—Баланеску) и за извесне румунске писце, сувише привржене класичној интерпретацији уговорне одговорности превозилаца, правна асимилација људског бића и робе изгледа тешко прихватљива. У Француској ово питање не изазива више никакву сумњу после пресуде грађ. оделења Касационог суда од 21 новембра 1911. Последица новога тумачења јесте да код несрећног случаја, жртва нема други доказ да прибави сем доказа којим би утврдила везе узрока и последице; терет доказа остаје на превозиоца, који треба да докаже случај, вишу силу или кривицу тужитеља .