Бранич

О ГРАЂАНСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ У РУМУНСКОМ ПРАВУ

415

ривог администратора: један аутомобилски несрећни случај може бацити на аутомобилисту необично тешке одговорности против којих он хоће да се брани свима средствима, а једно од најчаснијих јесте свакако осигурање. Конфузија која је учињена асимиловањем овог уговора са клаузулама неодговорности, нема смисла зато што је у клаузули о неодговорности потребна уговорна база а да ризик остаје нетакнут, интегралан, померајући се само од једног до другог лица док у осигурању одговорности никаква претходна конвенци'ја није могућа између извршиоца штете и евентуалне жртве коју он" не познаје пре момента несрећног случаја а штета се дели између свих осигураних. Осигурани се не осигурава за жртву већ да би избегао последице тужбе њене против њега. Са своје стране, жртва признаје само посредно осигурача са којим она нема никаквог правног односа. Уговор о осигурању одговорности не може садржавати неморалне идеје или идеје противне јавном поретку. Талер је рекао, да осигурање, будући удруживање разних лица која се налазе у сличним околностима опасности, ни у чему их не може спречити да се скупе заједно пред опасношћу, чак и онда кад би она произлазила из њихове кривице или несмотрености. Нетачно је да се дужник ослобођава своје одговорности осигуравајући се; он само дели одговорност са другим лицима која се налазе у његовом положају. Ту имамо, дакле, један леп пример особене солидарности зато што, осигуравајући се, дужник уноси свој удео у осигурање других. После ових излагања, допуштени карактер уговора о осигуравању изгледа нам дефинитивно утврђен. ПозитИвни закони су донети да утврде доктрину и јуриспруденцију и то, закони против несрећних случајева при раду који предвиђају осигурање ризика послодавца, и то на слободној бази у Француској, организованој од стране државе у Немачкој и у Аустрији, или организованој од стране државе помоћу котизација радника и уплата послодаваца, како је то у Румунији. Осим тога, швајцарски закон о уговорима о осигурању од 2 априла 1908 организује (чл. 59 и 60) осигурање одговорности; такође немачки закон од 30 маја 1908 (чл. 149—158) предвиђа осигурање одговорности. У Румунији, чл. 60 закона о уговорима о осигурању од 7 јула 1930, одобрава осигурање грађанске одговорности, са изузетком штете проузроковане несмотрено од стране осигураног. Питање о коме се дискутује и даље јесте оно о граници осигурања одговорности; модерни писци као на пр. Г. г. професори СарНап! и Магеаис! примећују да, захваљујући осигурању доћи ће се дотле, да се осигураници натерују или да им се намеће непажња, небрежење па чак и актови опасне смелости. Опасно је, очевидно, гурати људе на испаде, али у овој ствари сама организација осигурања одговорности намеће извесне границе у праву и у стварности — без којих уосталом она не би могла да функционише.