Бранич

СУДСКА ПРАКСА

437

Уговор о вешовнтом ортаклуку, који по § 40 тргов. зак. мора бити писмен, не може се доказивати главном гзаклетвом. (Решење Касационог суда у Београду од 21 маја 1938 год. Рев. 114). Тужилац М. С. у својој тужби преставио је: да је он био тајни ортак са туженима, да су водили колонијалну-гвожђарску-ситничарску радњу под фирмом В. М. и М. П., и да је он — тужилац, после Божића 1933. год. по споразуму са туженима, напустио радњу, с тим да му тужени исплате припадајући део од Ј /з у суми од 46.869.— динара. За доказ својих навода нудио је туженима главну заклетву, а повраћену прима. Тужена страна у свом одговору навела је, да тужилац ничим не доказује постојање односа из којих жели да доведе своје тужбено тражење. Даље су навели да се ортаклуци овакве врсте једино доказују писменим уговорима и да се исти главном заклетвом не могу утврђивати. У случају ако суд нађе да има места главној заклетви, примају понуђену заклетву. Кичевски првостепени суд пресудом од 14. јула 1934. год. бр. 6382, досудио је туженима главну заклетву, налазећи да се постојање уговора о ортаклуку, па и потраживање из истог, могу доказивати признањем, па према томе и главном заклетвом — §§ 180. и 281. грађ. с. п. По жалби тужене стране, Касациони суд у Београду примедбама својим од 24 новембра 1934. год. Рев. 1202, поништио је пресуду првостепеног суда са разлога: „Кад према § 40. трг. зак. уговори ортаклука јавног и мешовитог, морају бити писмени и тужилац своје потраживање заснива на постојању мешовитог ортаклука онда је потребно да суд при доношењу своје одлуке узме у оцену и назедени пропис трговачког закона". За овим је тужилац на рочишту изјавио: да има места главној заклетви, без обзира да ли је овде у питању ортаклук у смислу прописа § 723. г. з. или у смислу прописа § 40. трг. зак., са разлога што према § 218. г. с. п. сваки парничар може нудити главну заклетву ма да би он имао и друге доказе и што се главна заклетва не може допустити само у оним случајевима у којима се не може доказивати признањем. У овом конкретном случају у § 40. трг. зак. није изрично предвиђено да се признањем ортака не може утврђивати постојање ортаклука. Тужена страна изјавила је: да главној заклетви у овом спору као доказном сретству нема места, јер је законодавац у § 43. трг. зак. категорички одбио свако доказивање ортачког односа ако странке, које се позивају на ортачки однос, нису испуниле строгу форму законом предвиђену у здруживању склапања ортаклука. Окружни суд у Прилепу, пресудом од 20 септембра 1936. год. По. 85/36, одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: „Тужилац у својој тужби навео је, да му тежени В. и М. дугују суму од 46.869 дин. колико су они требали да му плате по извршеном обрачуну, а при изласку његовом из радње — ортаклука. У тој тужби он уједно признаје, да је са туженима био у мешовитом ортаклуку, који је вођен под протоколисаном фирмом „В. М. и М. П.", а коме је ортаклуку он — тужилац био тајни ортак. Према томе, суму коју он тужбом тражи да му тужени плате, платиће из тог њиховог ортаклука. Овде се дакле појављују два питања: питање постојања ортаклука мешовитог између тужиоца и тужених и питање њихових односа: потраживања, дуговања и др. која и проистичу из тог ортаклука. Тужилац је за доказ свега овога понудио главну заклетву. Ортаклук какав је према изјави тужиоца, постојао између њега и тужених предвиђен је у § 25. трг. зак. За постојање истог пак по пропису § 40. трг. зак. потребан је писмен уговор. Без тога писменог уговора, без обзира да ли је он потврђен или не, ортаклук се међу ортацима не може доказивати. Поред тога по § 43. трг. зак. такав се уговор мора и објавити по пропису § 5 истог зак. Ако се прописи о обзнани не испуне, онда се и уговор између ортака сматра за неважећи — § 43. од. посл. трг. зак. Тужени В. и М. у одговору на тужбу и на рочиштима нису у опште признали, да је између њих и тужиоца постојао ма какав уговор о ортаклуку, па ни уговор о мешовитом ортаклуку у коме је тужилац био тајни ортак.