Бранич

490

„Б Р А Н И Ч"

ња, код којих обавеза заступања адвокатом не постоји, и други заменици. Даље разликовање „других заменика", односно парничних радњи, које се имају предузети, за које има да се изврши супституција, чини § 15. закона о адвокагима тим, што он насупрот д р у г и м парничним радњама ставља расправе и за ове тражи замењивање преко адвокатског приправника. Не постоји, дакле, колизија између законске одредбе § 31. а) (§§ 132. и 133. у Грпп.) и § 15. закона о адвокатима; стога оба законска прописа остају на снази један поред другог. Слествено, наставља он даље, за заступање на расправама, за које је обавезно заступање адвокатом, адвокат може одредити адвокатског приправника, али овај не мора бити овлашћен за замењивање, као код расправа са обавезним заступањем адвокатом. Мора се истаћи, вели он даље, и да интерес странке, нарочито код важних расправа, било пред среским, било пред зборним судовима, „првим рочиштима" итд., није довољно заштићен и да странка не ризикује више трошкова који су скопчани са заступањем адвокатом зато да би за заступника било постављено лице, које није правник". Овде се морамо са разлогом запитати, зар се не би овакво тумачење могло дати и за исту одредбу из тач. 6- т Нпе § 132. Грпп.? Зар није и овде реч о другим парничним радњама? Ово у толико пре, што изворник нашег парничног поступка, који је као што знамо готово дословице преведен са аустријског, није имао такву одредбу, да је адвокат овлашћен да парнично пуномоћје пренесе на друга лица — неправнике и за расправна рочишта, па и кад су у питању парнице за које није обавезно заступање адвокатом. То се види не само по овом мишљењу Др. Најмана, већ још и по томе, што је чл. VI. бр. 3. Новеле за растерећење судова, § 31. аустријског Грпп., који одговара нашем § 132. Грпп., био додат 4. став, да би се удовољило адвокатима за овлашћењем спровођења првог рочишта, а наиме, да адвоката на првом рочишту не мора заступати његов приправник или други адвокат, већ он прво рочиште може да обави преко адвокатског помоћника (канцелариског чиновника) који је код њега намештен. Иначе 15 ) за друге радње наведене у ставу 4., и пре ове новеле од 1. јуна 1914- године били су припу штени канцелариски намештеници; али се они по речима Др. Најмана нису смели никада припустити на расправе. Шта вишеи за такве намештенике тражило се по мишљењу Вишег земаљског суда у Бечу, да морају да буду способни да се разумљиво изјашњавају о предмету парнице. Према свему овоме, рачунам да нећу погрешити, ако узмем да је тако и по нашем Грпп. Поготову, што се у Министарском образложењу уз § 133. Пројекта Грпп., — а камо је реч У којим случајевима и пред којим судовима може адвоката заменити адвокатски приправник, којем одговара ст. 3. § 31. Аустријског Грпп., док § 132. нашег Грпп. одговара ставу 1. и 2. § 31. Аустријског Грпп-, — вели, да је овај пропис, пошто су У њему учињена извесна оступања од ст. 3. § 31. Аустријског

1б ) Др. Најман: ор. сЈ1. стр. 349.