Бранич

ДА ЛИ АДВОКАТА МОЖЕ ЗАМЕНИТИ НАМЕШТЕНИК

491

Грпп., доведен у склад са § 26. закона о адвокатима (Образложење Мин. правде стр. 19). Што би значило да је § 132. Грпп. доведен у склад са § 26. закона о адвокатима. Јер судећи по овом образложењу Мин. правде, законодавац није хтео да прави нека оступања од § 26. закона о адвокатима, већ само да та материја, као процесуално-правне природе, буде предвиђена у Грпп. Иначе да то није учињено свакако би било подвучено. Уосталом, да и наш Грпп. двоји радње, у извесним случајевима, на расправним рочиштима од парничних радњи ван ових, то се донекле види и из самог § 132. Грпп- у вези тач. 6. истог прописа где се вели, да адвокату издато пуномоћје за вођење парнице овлашћује га по сили закона: „да издато му парнично пуномоћје пренесе на другог адвоката како за п о ј е д ине радње, тако и за одсеке поступка" итд.; а у § 130. ст. II. Грпп. да: „лица, која су суду позната као пискарачи, не могу као пуномоћници заступати странке ни на р а с п р а в и ни код других парничних радњ и". 10 ) Најзад, то подвајање најбоље видимо и из самог § 128. Грпп., у коме је предвиђено начело принудног заступања адвокатом, где се у ст. II. говорећи о изузецима од истог начела, између осталог каже: „Но ово се наређење не односи на првостепени поступак у брачним споровима; даље на прво рочиште и, у колико овај закон што друго не наређује, на парничне радње пред одрђеним или замољеним судом, пред претседником већа и старешином суда, као ни на оне изјаве и радње, које се врше у суд. писарници" . . . итд. Можда би се и овде дало приметити, да се под п а р н и ч ним радњама подразумевају и радње које се обављају и на расправним рочиштима, а не само ван ових, те да је законодавац у пом. тачци мислио и на једне и друге. Заиста не би се могло порицати, да се под парничним радњама не подразумевају и једне и друге радње, јер „парничне радње странака јесу оне изречне писмене или усмене изјаве странака, које се упуте суду односно учине пред судом, а којима се парница заснива, развија или закључује". ") Али, ипак, то не значи, да се у конкретном случају није мислило баш на оне парничне радње које се чине ван усменог рочишта, а којих, свакако, може бити и код ср. суда. Иначе, ако би се друкче узело, онда би такво замењивање било допуштено и пред окружним судом на „п р в о р о ч и ш т е", иако смо видели, да та изрична одредба чл. VI. бр. 3. пом. Новеле није ушла у наш § 132. Грпп. . . итд., пошто и у оваквим случајевима није потребно заступање странака адвокатом — § 128. ст. II. Грпп. Иако овим досадашњим излагањем нису исцрпљени сви разлози који би говорили за овакво схватање, ипак, може се рећи, да би углавном ово били разлози црпљени из самог законског текста, који би ишли у прилог мишљењу: да ограничење из § 26. и наређење из § 132. тач- 6. т Ппе, о којима је до сада било речи, нису у опреци, већ да се, напротив, покла-

16 . 17 ) ДР■ Дрог. Аранђелови^: Грађанско процесно право I књ., стр. 145.