Бранич

ДА ЛИ АДВОКАТА МОЖЕ ЗАМЕНИТИ НАМЕШТЕНИК

493

да ће поред све пажње врло често морати да погреши. Ово, иако је у закону предвиђено да је судија дужан да у парницама које се воде пред среским судом укаже помоћ странци која дође пред суд без адвоката § 538. јер се од њега не може очекивати да у сваком случају замени адвоката, нити ће он моћи да помогне странци ако пропусти који од строгих рокова предвиђених у Грпп. итд. Зар се слично не би могло рећи и за адвокатске писаре-неправнике, који се већином регрутују из реда недоучених ђака и нижих државних и самоуправних отпуштених чиновника, а који, и поред свега тога што раде у једној адвокатској канцеларији, где имају прилике да се заиста упознају и са извесним правним стварима ипак не могу бити вични праву толико, да би могли, и поред свију инструкција које добију од свог принципала, са успехом заступати интересе тако заступане странке, као што би то могао један адвокатски приправник, а и да не говорим о адвокату, пошто и пред среским судом, као што је већ наглашено, није поступак баш тако прост и једноставан, будући је Грпп. строго формалистички поступак. Поготову, што на самим расправним рочиштима чешће искрсну таква питања и одговори на које треба одмах одговорити, која можда нису ни могла бити предмет принципалових инструкција, и која би могла за моменат да збуне и адвокатског приправника, па ако хоћете и самог адвоката, а камо ли једног таквог канцелариског чиновника, поготово, ако још за противника има још једног таквог адвоката. Ја сам имао прилике да видим, да таква лица не умеју, да ли што се збуне или што незнају — споредно, да употребе у одбрану ствари коју заступају ни обичне приговоре, који би, да су употребљени, свакако имали успеха. Отуда, због таквог замењивања дешава се често да тако заступана странка ипак изгуби парницу кривицом баш таквог заменика, иако је своје интересе поверила одбрани адвоката, претпостављајући, сасвим оправдано, овог једном другом самовласном лицу, те као последица тога долази до оправданог револта такве странке против дотичног адвоката, а тиме и до подривања не само угледа таквог адвоката, већ и адвокатског реда у опште. Стога се морамо оправдано запитати, да ли би такво заступање било у складу са адвокатским позивом, будући адвокати „образују засебан друштвени ред у држави, који имају јаван положај и посебан позив"? 19 ) Као и то, зар се сме допустити да адвокатски ред и на тај начин изгуби што од свог угледа? Не! Јер, поштована господо, не треба никада губити из вида, а најмање Ви г- г. приправници, који се спремате да сутра постанете адвокати, да су адвокати својим позивом позвати да бране: „част, живот, слободу, имовину и сва друга права својих суграђана, али само тако, да то буде у складу са законом, њиховим позивом и угледом". Колико је био цењен адвокатски ред на пример у римско доба, најбоље се види из једне похвале царева Леона и Анте-

19 ) А. Ђорђевић, Теорија грађанског суд. поступка, II издање, 1924 Београд, стр. 94.