Бранич

528

„Б Р А Н И Ч"

кретности не говори ништа, јер ондашњи прописи о извршењу нису ни познавали та средства. То ипак ништа не смета да се та средства искључе у колико се ради о сељачком поседу, ако их дух и циљ § 471. г.с.п. искључују. У погледу извршења заснивањем принудног заложног права сумње нема. Њиме се циљ § 471. г.с.п. не доводи у питање. Поверилац се обезбеђује али се не наплаћује. Земља остаје земљораднику и у поседу и у својини. По старом поступку овој мери су одговарале интабулација и прибелешка по захтеву повериоца, и оне су биле дозвољене. — Код принудне управе ствар стоји друкчије. Земљорадник коме је заштићена својина, цела својииа, да би могао да живи, губи право коришћења и уживања, а задржава само голу својину, од које се не живи. Принудна управа директно је противна § 471. г.с.п. коме је циљ да сачува сељаку стваран посед земљишта, јер принудна управа може годинама да траје. Законодавац је хтео да сачува за привредни живот способну сељачку породицу и посед, не породицу која би вегетирала од неке врсте милостиње. Дозволом принудне управе циљ § 471. г.с.п. био би промашен. — Са свих разлога искључење принудне управе са заштићеног сељачког минимума може се бранити, много боље него са разлога наведеног под 1.), и ми би рекли да се само тако и може бранити. Поставља се онда питање чиме се руководио првостепени суд када је принудну управу ипак одобрио, али је из ње искључио онај део непокретности колики је потребан да се његовом обрадом добије храна за извршеника, његову породицу и стоку од једне хране до друге из године у годину? Разлози првостепеног решења, сумарни као и обично у извршном поступку, то не кажу, али се лако дају погодити. Суд је пошао од поставке да је §-у 471. г.с.п. у погледу непокретности продужен живот онаквом какав је. Како слово § 471. г.с.п. не забрањује принудну управу, он је узео да је допуштена. У томе га је уверењу још више учврстила чињеница да се земљораднику може запленити и продати све што произведе на своме имању, па и ономе које улази у минимум из § 471. г.с.п., сем хране за њега, његову породицу и стоку која му се у попис не може узети, до нове хране (§ 209. ип.). Суд је онда резоновао: Када поверилац из године у годину може да плени и продаје сав приход са имања сељаковог, сем горе споменуте хране, и то да дође на готово пошто сељак обраду сврши и плодове прибере, зашто му онда не дати у принудну управу и земљиште заштићено § 471. г.с.п. сем онога које ће давати нужну храну извршенику, његовој породици и стоци, па нека он сам води бригу о управи. На први поглед изгледа чак да је то за обе стране корисније: Дужник не обрађује имање за другог. Поверилац није принуђен да вреба моменат да заплени приспеле плодове пре но што их је дужник отуђио. За дужника би осим тога било свеједно да ли ће му принос са имања одузети принудном управом или пленидбом обраних плодова, односно пленидбом новца добијеног за те плодове (сем у колико се не ради о изигравању повериоца од стране дужника код пленидбе, које би дужнику могло да користи). — У ствари није тако. Издвајање земље за исхрану и давање осталог под принудну управу има својих незгода: а.) Могуће је одредити колико је хране потребно за исхрану бића поменутих у § 209. и.п. и по свршеној жетви та се количина лако може издвојити. Никако се међутим незна колику површину земљишта треба оставити слободну да би се толика количина хране произвела. Величина производње не зависи само од површине и каквоће земљишта, већ и од других чинилаца, поглавито од временских прилика, а оне унапред не могу да се предвиде. Према томе извршенику би се оставило или више или мање земље но што је потребно. б.) Ако дужник сам обрађује имање, и ако му поверилац редовно сваке године плени и продаје сву производњу сем минимума за исхрану, он је опет у повољнијем положаЈУ но да му се имање (без минимума за исхрану који је одвојио окружни суд својим закључком) стави под принудну управу. Дужник ради имање са мање режиских трошкова, производи више и рационалније, и тиме за краће време исплаћује већу суму дуга. Већ са тих разлога гледиште првостепног суда не може се усвојити. Према томе се мора узети да је земљиште заштићено у § 471. грађ. суд. пост. од продаје, у исто време и у истом обиму заштићено и од при-