Бранич

516

„Б Р А Н И Ч"

законик о кривичном поступку судском категорички прописује обавезну одбрану код свих тежих кривичних дела (за која је у кривичном закону предвиђена казна робијом или заточењем преко пет година), ма да се та дела у претежној већини случајева јављају као неморална и несимпатична Затим, треба имати у виду да се јавно мнење ствара понекад под неповољним условима и тада оно не може да буде меродавно. Ствар је у томе што публика, читајући новине и прихватајући свако „рекла и казала", да што брже сазна за нове догађаје у свету, са највећим интересовењем прати т.зв. криминалну хронику, а нарочито ако се саопштава нешто сензационално. При томе обично већ после првих вести, дакле пре пресуде надлежног суда, а понекад чак и пре завршења истраге, јавност ствара о делу и његовом учиниоцу свој суд и то не само према утврђеним чињеницама и према својим моралним појмовима, већ и према својим импресијама, које могу постати врло интензивне и удаљити се од сваке објективности под утицајем једнострано осветљених, а понекад чак, и фактичних или измишљених чињеница. У овим случајевима друштвена узбурканост може да постане изванредно велика а да дође до негодовања и до одобравања сваког разрачунавања са кривцем на своју руку као што се то показује у примени „Закона линча" и њему сличним појавама. А међутим јавно мнење може јако грешити и темељно се мењати. Кривац, о којем су писали или говорили као о крволочном злочинцу, при светлости нових чињеница оцртава се као човек, који је заиста учинио једно рђаво дело, али ни са једне стране није монструм. У вези са тим налази се однос јавног мнења према браниоцима, који примају на себе задатак одбране „несимпатичног" кривца. Ту бранилац може постати, и то потпуно неоправдано, предмет огорчених напада и осуда од стране друштва услед неправилне и штетне идентификације, о којој је горе већ било говора. Можемо сада додати да горња идентификација стоји у потпуној опреци како са гледишта правих, друштвених и индивидуалних интереса, тако и са гледишта правилног схватања духа и основних принципа савременог кривичног поступка. Ови принцигш безусловно важе и за адвокате, који примају на себе одбрану и излазе пред суд да пледирају и код лакших и код тежих, и код обичних и код безусловно несимпатичних кривичних дела_ II Савремени кривични поступак се базира на начелу к о н т р адикторности, према коме пред судом, коме једином припада решавајућа улога, пре свега излази заступник оптужбе, који ће скупити и осветлити сав материјал, који говори против окривљеника, а затим тужиоцу противстоји бранилац, чији је задатак да наведе у одбрани све, што иде у прилог окривљеников. Гор%и принцип контрадикторности, чију важност неупућени свет понекад слабо схвага и цени, савремена наука сматра као најбољи основ кривичног поступка, који највише потпомаже да се у поступку дође до материјалне истине. С тога са принципијелног гледишта код с в а к о г кривичног дела одбрана је такође