Бранич

ОДБРАНА КОД Т. ЗВ. НЕСИМПАТ. КРИВ. ДЕЈ1А

517

неопходно погребна као и оптужба. Карактеристична је у овом правцу једна прича о руском цару Петру Великом. Путујући по иностранству он је дошао из радозналости у суд, да види и чује како се врши правосуђе у другим земљама. Када је завршио свој говор тужилац а расправа се продужила, Петар је био изненађен и узвикнуо: „Шта је потребно још? Све је јасно и кривце треба одмах обесити". Али затим, када је пропратио говор браниочев, експанзивно је узвикнуо: „Па Бога ми овај оптуженик није крив и треба га одмах пустити у слободу". На тај начин постао му је јасан значај принципа контрадикторности и институције одбране у појединости. Враћајући се, даље, поново на значај јавног мнења у кривичним стварима морамо забележити да се исто често пута формира под условима, који ометају његове правилности, не говорећи већ о негрешивости. За правилно разумевање и оцену кривичног дела потребно је, да се задовољи друго основно начело модерног кривичног поступка, које се зове непосредност и састоји се у томе што се цео претрес дела (сем предвиђених у закону изузетака) врши непосредно пред очима суда, странака и публике, услед чега се од исказа сведока и вештака и од држања окривљеника на суду добија правилна и основна импресија. С тога, ко није био присутан на суду код претреса кривичног дела, решавајући питање о виности оптуженика и вршећи оцену његовог дела, може пасти у заблуду, а понекад и тешку заблуду. И то се лако може десити не само са појединцем, већ и са колективом, т.ј. приликом формирања т.зв. јавног мнења. Јавно мнење, као што смо горе видели, може грешити и неможе бити меродавно за решење, да ли је непоштено од стране адвоката, ако прими на себе одбрану дела, ма да је то дело непозвани форум већ прогласио несимпатичним и може чак и одвратити пре решења позваног форума, т.ј. надлежног суда. Не заборавимо још, да ако је учињено гадно дело, читав низ околности може говорити у корист кривца и поставља се питање, ко ће те околности осветлити, ако због „несимпатичности" дела и због приклањања пред неповољним јавним мнењем ниједан адвокат не пристане да брани извршиоца гадног дела. III Све горе наведено никако не значи, да се адвокат мора примити одбране с в а к о г дела, дакле и сваког учиниоца. Он то мора учинити само код споменуте у закону обавезне одбране. У свим осталим случајевима, да ли ће примити одбрану или не, то је ствар личне савести адвоката и његовог разумевања своје професионалне дужности. Једино он је надлежан, да решава горње питање. У земљама, у којима већ одавно постоји контрадикторно начело у поступку, изложено решење проблема више не изазива сумњу, а нарочито од стране управних и дисциплинских органа аутономне адвокатуре, који има високу прсфесионалну етику и велико поверење суда и друштва. Са горњим се слажу и писци стручњаци, изражавајући то у формули: „Није питање кога се може или не може бранити, већ је иитање како треба бранити."