Бранич

АДВОКАТ НЕ МОЖЕ ИСТИЦАТИ ПРИГОВОР итд.

577

године (1930, 1931 и 1932). Адвокатска комора изјавила је жалбу и тражила да се исто поништи пошто се решења Адвокатске коморе према § 44 зак. о адв. сматрају за исправе које су извршне у смислу закона о извршењу. У жалби је даље навела, да тражење није застарило, јер је утврђено изршном одлуком Коморе, и да се овде не можо применити застарелост из грађ. закона, пошто обавеза плаћања чланарине не потиче из приватноправног него из јавноправног односа с обзиром на то, да је Комора организација јавноправног карактера а адвокатура занимање јавног поретка. Апелациони суд је поништио и ово решење среског суда, да овај узме у оцену наводе истакнуте у жалби. Срески суд је поступио по примедбама и донео ново решење о забрани, којим је одобрио забрану у свему како је Комора тражила, налазећи да овде нема места приговору застарелости. Разлози у решењу среског суда гласе : „Поднетим решењем доказана је обавеза дужника, а прошлим роком опасност тражбине. Па како је тражилац забране означио и ствари, којима жели да се обезбеди, то су тиме испуњени услови из §§ 377, 378, 379, 398 и 399 гр, с. п. Суд је ценио навод дужника, да није члан Коморе и да је исписан из именика адвоката, па је нашао: да је без вредности, јер није ничим утврђен, те се има узети да је заиста био члан Коморе у времену означеном у акту тражења забране-^ 178 и 398 гр. с. п. Такође је без вредности и навод да је право Коморе на наллату чланског улога застарило с обзиром на наређење ^ 928 грађ. зак. а ово са разлога, што се по § 44 став. 2 Зак. о адв. одлуке одбора Адв. Коморе о наплати чланског улога сматрају „за исправе које су извршне у смислу закона о извршењу". Па кад је овом извршном одлуком као извршним насловом утврђена тражбина, онда и приговору застарелости овде нема места. Дужник је могао благовремено особеном тужбом за утврђење тражити од суда да констатује, да је тражбина застарела, па се у том случају иста не ба могла од њега наплатити. Како је дужнику морала бити позната тражбина, као и застарелост, и како он није ништа предузео за заштиту свог субјективног права, одн. није хтео подизањем тужбе и истицањем приговора застарелости ослободити се тражбине и предухитрити доношење одлуке Одбора о наплати чланарине, то за своја пропуштања има сам да сноси последице ($ 949 у в. § 22 и 13 гр. зак.)" Адвокат Ђ. М. изјавио је жалбу на ово решење наводећи поново да је тражење застарело по § 928 грађ. зак. и да је без утицаја извршно решење Коморе на његово право истицања приговора застарелости, пошто ово његово право није укинуто законом о адв,, који о застарелости нема прописа, нити га може тог права овај закон лишити, јер грађ. закон, који садржи у опште прописе о застарелости субјективних права, даје право сваком да се застарелошћу користи кад су испуњени законски услови. Апелациони суд решењем својим Р-2918/36 оснажио је ово последње решење среског суда као на закону основано, а жалбу адвоката Ђ. М. одбацио.