Бранич

„Б Р А Н И Ч"

За примену ванпарничног поступка није потребно да прописи грађанског права, који регулишу питање издржавања детета, садрже и формално-правну одредбу о решавању овога питања по ванпарничном поступку. (Закључак Касационог суда у Београду од 17. августа 1937. год. Рек. 411). У ванпарничној ствари тужиље Д. жене И. Г. противу туженика И. Г., због одређивања издржавања, Срески суд у Врању закључком од 8. фебруара 1937. год. Р. 352 упутио је тужиљу, да свој захтев поднесе редовном надлежном суду, са разлога, што је по § 264. од. П. в. п. ванпарнични судија надлежан да решава донете наредбе о нези, васпитању и издржавању малолетне деце, али како у см. чл. 27. Уводног закона за в. п. овај пропис још није ступио на снагу на територији предратне Краљевине Србије то је предлог тужиље поднет ненадлежном суду — § 100. грађ. зак. По рекурсу тужиље, Окружни суд у Врању закључком од 14. априла 1937. год. Пл. 81, потврдио је закључак среског суда, са разлога: „Предлагач Д. поднела је предлог среском суду у коме је тражила да се наложи И. Г. да је дужан давати својој малолетној кћери Н. која се налази на чувању и издржавању код Д., на име издржавања месечни износ по 900 дин. почев од 1. јуна 1935. год. као дана престанка заједничког живота између супруга рачунајући дате суме укупно 800 дин. на име тога издржавања с тим, да је одређени износ издржавања дужан плаћати месечно унапред. Противник предлагача на рочишту код среског суда у В. изјавио је: Истина је да са предлагачем не живи у заједници од месеца јуна 1935. год. када је његова жена отишла својим родитељима којој је упутио писмо да више не жели с њом продужити заједнички живот, а то је учинио зато што она не живи животом који доликује исправној жени и мајци. Признаје да са женом има једно женско дете по имену Н. која је стара 3 1 /г год., па према томе предлагач није овлашћен да ставља захтев и за издржавање детета, јер је отац законски заступник детета, те се детету има поставити скрбник за чин, а са своје стране предлаже за скрбника М. Л. деду детета. Није се споразумео у погледу издржавања са својом женом, а обећао је слати месечно 260 дин. и додатак у 140 дин. ради улагања код пошт. штедионице на рачун детета. Предлаже да се дете преда њему да се о њемустара и о томе одлучи у см. § 264./ [. в. п. које ће сместити у који завод. Првостепени суд је донео закључак којим је тужиљу упутио на редован и надлежан суд. Против овог закључка изјавила је благовремено рекурс тужиља. Окружни суд као рекурсни у нејавној седници расмотривши рекурсне разлоге и предлоге као и списе заједно са нападнутим закључком нашао је: По § 264. (2) в. п. старатељски суд надлежан је за одређивање издржавања малолет. детета. Суд ће одлуком којом одређује издржавање наложити лицу, које је по грађ. закону дужан давати издржавање, да одређени износ издржавања месечно и у напред плати. Ово законско наређење у погледу издржавања деце примењиваће се само у толико, у колико за њих постоје основи у прописима грађ. законика који важе на поједином подручју Краљевине — § 27. у в. п. Дакле, потребно је да прописи грађ. законика који регулишу питање издржавања детета, поред овог матер. правне одредбе о обавези издржавања деце садрже и формалноправну одредбу да се питање издржавања деце односно утврђивање износа издржавања решава у ванпарничном поступку, да би било места примени § 264. (2) в. п. Грађански законик Краљевине Србије који се има примењивати на овом подручју све до ступања на снагу уједињеног грађан. законика у см. чл. 8. и 27. ув. зак. за ван. пост. не садржи ни једну одредбу о томе да је старатељски односно ванпарнични суд надлежан за одређивање издржавања малолетног детета у случају ако се супрузи при растављању или разводу брака нису о томе споразумели. Старатељски односно ванпарнични суд ни једним законским прописом није био овлашћен за одређивање издржавања малолетном детету раздвојених супруга. За случај да је између раздвојених супруга била поведена бракоразводна парница онда је долазила у обзир примена § 100. грађ. зак. по коме је стављено у дужност Црквеном суду старање о снабдењу и васпитању деце за време трајања бракоразводне парнице а које се старање у пракси сводило на то што би Црквени суд одлучивао код кога ће супруга деца