Бранич

СУДСКА ПРАКСА

да суде за католике по праву католичке цркве, али је ова уредба дерогирана зак. о Конкордату између Србије и Св. Столице у Риму од 26. јула 1914. год. чл. 13. по коме све спорове између супружника католичке вере као и између супружника мешовитих бракова, закључених пред римокатоличким свештеником, судиће католички духовни еудови са изузетком расправе чисто цивилних односа, (овакву одлуку донело је и веће за решавање сукоба надлежности у Београду В. Бр. 6/37. од 5. јуна 1937. год. По ревизијском рекурсу тужилачке стране, Касациони суд у Београду закључком од 28. октобра 1938. год. Рев. 12, преиначио је закључак Апелационог суда и одбио приговор о ненадлежности суда, са разлога: „Да стоји рекурсни навод да се побијани закључак оснива на погрешној правној оцени ствари — § 614. у в. § 597. т. 4. грпп., а на име: Рекурсни суд у образложењу побијаног закључка налази да за доношење одлуке по тужбеном захтеву нису надлежни редовни судови грађанског реда, већ католички духовни судови. Ово своје гледиште рекурсни суд заснива на одлуци већа за решавање сукоба надлежности у Београду ВБр. 6/37. од 5. јуна 1937. год. Међутим, цитирана одлука односи се на спорове за раставу од стола и постеље, док се овај спор води ради утврђиваша важности брака закљученог између тужитеља и тужитељице у римокатоличкој цркви, који је одлуком старокатоличког духовног суда разрешен. За овакве пак спорове надлежан је редован грађански суд по Уредби од 7. децембра 1861. год. В. Бр. 2444. (Збор. XIV стр. 202) отштампаној код § 99. грађ. зак. и § 46. грпп., јер у овом спору могу доћи у сукоб схватања двеју разних хришћанских цркава о важности брака закљученог између парничара, пошто свака црква може имати своје гледиште по том питању, па стога једна од тих цркава не може дефинитивно расправити спорно питзње, већ трећи, а то је грађански суд по § 46. грпп."

На тужбе засноване због неправедног обогаћења имају се применити прописи редовних рокова за правне лекове, а не прописи рокова за меничне спорове. (Закључак Касационог суда у Београду од 27. априла 1937. год. Рек. 116). У правној ствари тужиоца С. В. противу туженика Д. 3. због дуга, Срески суд у Аранђеловцу пресудом од 30 децембра 1935. год. П. 344, осудио је туженика на плаћање спорног дуга. По призиву туженика, Окружни суд у Крагујевцу закључком од 29. маја 1936. год. Пл. 70, одбио је призив туженика као неблаговремен, са разлога: „По § 649. гр. п. п. у поступку по тужбама којима се остварују менични захтеви, рок за улагање призива је 8 дана. Како се из акта види, да је заступник туженика пресуду у питању примио 7. фебруара 1936. тод. а призив уложио — предао Среском суду у Ар.анђеловцу 22. фебруара. 1936. год. после означеног рока у § 649. гр. п. п. осам дана па је исти неблаговремено суду поднет. Са ових разлога а на основу § 562. од Г1. у в. § 565. од I. бр. 2. гр.п.п. ваљало је призив одбацити, као неблаговремен". По рекурсу туженик.а, Касациони суд у Београду закључком од 27. априла 1937. год. Рек. 116/37., укинуо је закључак Окружног суда, са разлога: „Испитујући закључак призивног суда у см. § 620. гр. п. п. поводом рекурса туженика, Касациони суд је нашао: Туженик у своМе рекурсу побија у целини закључак Окружног суда У Крагујевцу као призивног, наводећи да се исти оснива на погрешној правној оцени ствари, јер су, у место општих прописа, примењени прописи који важе за поступак у меничним споровима, па предлаже: да се побијани закључак укине и правна ствар врати призивном суду на поновну оцену. Упуштајући се у оцену истакнутих рекурсних навода, Касациони суд налази: ^Основан је рекурсни навод, о погрешној правној оцени ствари, јер тужбени захтев није менично правни, већ неоправдано обогаћење засновано на § 85. меничног закона. Па како се тражбине, које се оснивају на неоправданом обогаћењу, остварују у редовном грађанском поступку, то се, и у погледу рокова за правне лекове, имају применити прописи који важе за редован поступак, а не прописи за меничне спорове".