Бранич

„Б Р А Н И Ч"

даје исправа о куповини и продаји имања, он је могао и да се условно убаштини — § 16. грађ. зак. Заиста ова солуција Касационог суда, на коју он упућује била би са гледишта Је !е§е {егепс!а идеална: парничари би морали да буду чистих руку, при томе ова би солуција одговарала римском принципу пето 815! едеге ро!ев{ ако се узме да сам тужилац себи прибавља, дакле, условно убаштињење. Остаје на крају питање да ли се тужиоца треба одбити од тражења у тужби само зато што он није тужбом тужио у овоме спору и своју продавку заштитницу С. и туженога заједно или пак при овом стању процеса захтева да се у овом спору застане са одлуком по главној ствари да би се претходно расправила парница између тужиоца и заштитнице С. односно њених правних следбеника у погледу важности куповине имања, коју је он условно увео у судске књиге. Апелациони суд налази, да је ово питање за дискусију, јер по принципу рационалности, израженоме у процесној економији, излишно би било водити још две парнице, када се право тужиоца према заштитници С. утврђује јавном исправом, а што је још важније од свега овај суд налази, да ће се у крајњој линији имати да на овај спор примене одредбе §§ 297. и 298. грађ. зак. а не § 32. грађ. зак. на који се позива Касациони суд у својим примедбама. Да је уведено условно убаштињење тужиоца везано за одложни услов добијања извршне осудне пресуде у овом спору са власником имања, онда би овај суд прихватио гледиште Касационог суда да све док се условно убаштињење не оправда уредном тужбом и тужилац не издејствује извршну кондемнаторну пресуду, све дотле он нема права да се у односу на тужену страну позива на одредбе § 298. гр. зак. али при оваквој стилизацији прописа § 297. грађ. зак. овај суд остаје при свом гледишту да је овде случај стицања једног стварног права, убаштињења, а под раскидним условом губитка парнице у спору са продавцем и власником спорног имања, те то стварно право, од дана прибављања дејствује, и ако је условно, према свима све док се услед губитка парнице не избрише из судских књига. Ми*а(15 ти!апшз све ово важи и код прибелешке, која је такође условног карактера, и која важи све док се законим путем не •скине односно избрише". Општа седница Касационог суда у Београду одлуком својом од 18. октобра 1938. год. Рев. 639. усвојила је противразлоге Апелационог суда и оснажила пресуду Апелационог суда, без обзира на оцену доказне вредности условног убаштињења од стране тужиоца, пошто је тужилац купио пре спорно имање по уговору потврђеном од стране среске власти — § 189. од. П. грађ. суд. пост.

По § 478. грађ. зак. отац не може, путем тестамента, оставитн женском детету више него мушком на рачун законског дела мушког детета. (Одлука Опште седнице Касационог суда у Београду од 18. октобра 1938. год. Рев. Тужилачка страна у својој тужби навела је да је пок. Лазар својим тестаментом тестирао туђу имовину. Пок. Л. после своје смрти оставио је два сина С. и М., као и малолетну кћер М. из другог брака. За доказ својих навода приложила је деобно писмено из кога се види! да је тестатор завештавши кћери М. кућни плац под 1. М дела у тестаменту у ствари завештао кућни плац мајке тужиочеве пок. Ј., која је била прва жена пок. Л. Па како је вештачењем утврђено да део М. вреди 64.650 дин., М. 44.300 дин., а тужиоца С. 16.700., то тужилачка страна налази да је тестатор Л. завештао туђе имање и да постоји окрњење законског дела наслеђа. Тужена страна у одговру на тужбу и на рочиштима навела је, да наводи тужиочеви не могу бити разлог за поништај тестамента, јер' ако је тестатор завештао туђу имовину, онда се тестаменат не може реализовати. Даље је навела да према §§ 478. и 479. грађ. зак. нема окрњења зак. дела, када је у питању тестаментални део кћери оставиочеве. Окружни суд у Јагодини пресудом од 28. маја 1937. год. По-271/36—18, одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: „И ако је на протоколу вештачења бр. 17714 вештацима утврђено, да Је тужена М. добила већи део од брата С. - тужиоца, ипак се због тога