Бранич

СУДСКА ПРАКСА

тапија. Због тога је потребно на ирвом месту одредити праву природу права, уживања, издржавања, снабдевања и пристојног удомљења, којс Је по § 397. гр. зак. признато кћерима, када нису наследиле свога °Ч а >^ а које право и сачињава спорни терет. Тек потом може се правилно оценити, да ли је прибављен на законом прописан начин. Због тога, да би се ово оценило, потребно је утврдити: на основу чега је извршна власт ставила у огласу, да постоји спорни терет на овом имању, да ли на основу извештаја суда о теретима у смислу § 472. гсп. или на основу исказа тужене Л. како то тврди тужилачка страна, па у првом случају и кога је дана уписано у интабулац. књиге, као и је ли се тужена Л. ^ приликом убаштињења дужника Н. одрекла свога права из § 397. гр. зак.". Шофери се сматрају као помоћно особље само онда ако послови које они врше имају везе са организованим радом предузећа. (Закључак Касационог суда у Београду од 16. септембра 1938 год. Рев. 800). у правној ствари тужиоца С. Л. противу туженика „Срборита" због неисплаћене зараде од прековременог рада, Трговачки суд у Београду пресудом од 20. октобра 1937. год. По. 495., одбио је тужбени захтев са разлога: „У својој тужби и на расправи тужилац је преко свога пуномоћника претставио суду да је код туженог друштва био запослен у времену од 1. септембра 1934. год. до 1. маја 1937. год. са месечном платом од, 1.200 динара за редовно радно време од 8 часова, док му тужена фабрика. није исплатила прековремени рад од 4.160 час, чија одговарајућа награда. од 50°/о по сату преко редовне плате укупно износи 35.942,40 дин. У своме одговору на тужбу под ред. бр. 3 и на данашњој распрази тужена страна, преко свога пуномоћника оспорила је тужбено тражење, истичући да је тужба непотпуна, као и да је тужиочев обрачун погрешан и његови наводи нетачни, позивајући се на сведоке именоване у одговору на тужбу. Поред тога, на данашњој расправи поднела је и уверење Индустр. коморе, за доказ да је тужена фабрика сезонско предузеће, те тужилац. нема право на зараду од прековременог рада. Суд је делимично извео понуђене доказе и у погледу резулата истих странке се упућују на расправни записник. Пуном. тужиоца тражио је трошкове по трошковнику а пуном. туженика по умерењу суда. По проведеној усменој расправи и брижљивој оцени свих навода и поднетих доказа обеју парничних страна у см. § 368. грпп. суд је нашао: Неспорно је међу странкама да је тужилац био у служби код тужене фабрике у времену од 1. септембра 1934. год. до 1. маја 1937. год. са месечном платом од 1.200 дин. § 362. грпп. Изјавом тужиоца на данашњој, расправи, приликом његовог информативног саслушања, утврђено је да је ту службу вршио у својству шофера теретног и луксузног аутомобила тужене фабрике — § 362. грпп. У § 157. Зак. о радњама, предвиђено је да се у погледу радног времена помоћног особља имају применити одредбе закона о заштити радника, примајући као меродаван и појам помоћног особља у овом питању, дат у § 3. Зак. о зашт. радника. Иа основу овлашћења цитираног у § 3. Зак. о зашт. радника, Министар социјалне политике и народ. здравља у својој одлуци ст. бр. 23565од 19 маја 1931 год. штампаној у „Службеним новинама" год XIII, 1931. бр. 124—XXXVII, дао је аутентично тумачење овог прописа: да се, поред осталих и кочијаши најмљени за вршење помоћних послова код трговачких и других предузећа, не сматрају помоћним особљем по закону о заштити радника, у погледу одредаба о радном времену, пошто ова лица не стоје у непосредној вези са организованим радом предузећа, како то предвиђа § 2. помеиутог закона. Према наведеним закопским прописима и горњој одлуци Министра соц. политике и нар. здравља, тужилац, као шофер, чија се служба уподобљава служби кочијаша, не може се сматрати као помоћно особље тужене фабрике, те за њега не важе прописи Закона о заштити радника, како у погледу радног времена тако и у погледу накнаде за прековремени рад.