Бранич

110

„Б Р А Н И Ч"

конодавац и није могао допустити да Апелациони суд, кад решава о приговору против оптужнице, решава и о главној_ ствари. 3 ) Једино што Апелациони суд има тада да реши, то је питање о оправданости оптужбе. А то значи да Апелац. суд има да утврди једино то, да ли постоји основана 4 ) сумња противу окривљеног да је он извршилац кривичног дела и да ли је та сумња оправдана. Кад Апелациони суд решава о приговору, дакле, једино што има да цени то је сумњивост окривљеника у конкретном случају. Сам пак поступак код ове оцене састоји се прво у томе, да се утврди да ли су у оптужници уопште наведени какви докази. Друго, ако су ти докази наведени, онда Апелациони суд има да оцени да ли су ти докази такви да могу престављати основ за сумњу противу окривљеника, те да се на основу истих, а по правилима логике, може решити да ли ова сумњивост постоји или пак то не може. У оцени питања да ли има довољно доказа због којих је окривљеник сумњив, Апелац. суд истина није везан никаквим законским претпоставкама. Он се при оцени умесности оптужбе опредељује по свом слободном уверењу. Али је зато психолошка оцена доказа у овом случају искључена, Искључена је зато што се ова према основним начелима врши у усменом и непосредном поступку, а кад се решава о приговору противу оптужнице, докази се не износе непосредно и усмено, већ се решава по стању у списима. И то је разумљиво. Кад решава о приговору Апелациони суд у ствари решава питање умесности изношења пи* тања кривичне одговорности окривљеника пред суд првог сте* пена и на одлуку његову. А ово питање кривичне одговорности износи се пред суд првог степена тек пошто оптужница задобије правну снагу. Кад Апелациони суд приликом решавања о приговору не решава питање о кривичној одговорности окривљеника, то се он и не може упуштати — „у мериторно утврђивање постојања кривичног дела ни кривичне одговорности". А због тога пак што Апелациони суд, у том случају, не решава и о главној ствари, због тога закон (§ 210. кп.) и наређује, да одлуке Апелационог суда морају бити тако образложене да се не би прејудицирало одлуци првостепеног суда, кад овај буде доносио своју одлуку по главној ствари. У напред изнетом случају, Апелациони суд није тако поступио. Из разлога његова решења види се не само да је оптужница оправдана, него да је ова оправдана зато што је Апелациони суд утврдио постојање дела преваре са свима потребним елементима његовим. Међутим, стављање под оптужбу никако не може да значи да је кривично дело и кривична одговорност тиме утврђена. И једно и друго, и кривично дело и кривична 3 ) Један једини изузетак је онај, кад Апелациони суд одбија оптужбу. У том случају се и сам поступак обуставља. То одбијање је потпуно и коначно. О предмету оптужнице више се неће расправљати пред суДом првог степена. Тада, једино, одлука „апелационог суда има карактер одлуке о главној ствари". И, како лепо примећује г. Др. Божа Марков и ћ, то је могуће зато што Се тада „нема ништа ни прејудицирати". 4 ) Основана сумња је она сумња која је поткрепљена чињеницама које ту сумњу и оправдавају.