Бранич

I ОБРАЗЛОЖАВАЊЕ ОДЛУКА АПЕЛАЦИОНОГ СУДА ит.д.

одговорност, као што је напред речено, предмет су суђења и оцене првостепеног суда на главном претресу. Апелациони суд је, решавајући о оправданости оптужбе, решио да не стоји дело из § 380. кз. него да стоје сви елементи дела из § 334. I одељ. кз. Апелациони суд се је, дакле, упустио у мериторно решавање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеника. Он је према томе, своју одлуку о оправданости оптужбе тако образложио, да је, противно наређењу § 210. кп., прејудици р а о одлуку првостепеног суда о главној ствари. II Апелациони суд није само прејудицирао одлуку првостепеног суда: он је чак изменио и квалификацију самог кривичног дела. Државни тужилац тужи за дело двогубе наплате дуга из § 380. крив. зак. Апелациони суд налази, да то дело не постоји истина, али да зато постоји дело преваре из § 334. крив. зак. Апелациони суд је уважио наводе приговора против оптужнице, да дело престављено оптужницом не стоји, али је зато нашао да стоје сви елементи дела преваре из I од. § 334. кз. Уместо да оптужбу одбије, ако налази да нема дела, Апелациони суд се упушта у решење питања која су резервисана за суд првог степена. Ако је пак нашао, да је требало тражити боље разјашњење ствари, Апелациони суд је требало оптужницу да врати. Али ако је Апелациони суд нашао да истина не стоји дело оптужницом престављено, 5 ) али да има елемената за Друго које дело имовинске природе, Апелациони суд је имао само да утврди да је оптужница оправдана, а питање о постојању овог или тог другог дела, да остави првостепном суду да овај о њему одлучи. У нашем кривичном поступку усвојено је и доследно спроведено о п т у ж н о начело. По том начелу, како за покретање поступка гако и за настављање гоњења, потребан је захтев овлашћеног тужиоца. То је она власт која покреће поступак с једне стране и која заступа оптужбу пред судом с друге стране. То је с!оттиз 1Шз. И стога, да ли је једна радња, један објективни учин, кривично дело или то није, решава једино државни тужилац као што решава и питање да ли има довољно доказа за уепештно вођење кривичног поступка. И он то решава само по свом уверењу. Једном речи по оптужном начелу функција гоњења кривичних дела додељена је само овлашћеном тужиоцу. Стога ову функцију не може суд да узме на себе. Суду при&ада једна друга и независна функција — суђење. Али исто онако као што је функција суда независна, исто је тако независна

5 ) Елементи дела двогубе наплате дуга (§ 380. кз.) нису исти са онима дела преваре (§ 334. кз.). Истина је да се и једно и друго налази у глави ЛУИ, која носи наслов „Кривична дела против имовине", али се зато налазе у разним одељцима те главе. Дело из § 334. кз. налази се у одељку преваре и банкротство под бр. 4 док се дело из § 380. кз. налази У одељку под бр. 7 — о ш т е ћ е њ е туђих ствари и имовинских интереса. Очигледно је дакле да не постоји идентитет дела из оптужнице и оног из решења Алелационог суда.