Бранич

„БР АНИЧ"

истражног затвора применом § 339. кп. исчезава, зашто се не би ово ггрименило и на новчану казну, кад је у питању истражни затвор. У противном би суд био приморан, због овакве мере ,да против своје савести изриче времену казну кривцу који је у истражном затвору а не новчану казну и ако је ову заслужио мада је за такво дело ова сама прописана или алтернативно са казном лишења слободе. Све ово, само што је кривац у истражном затвору. Дакле овакав кривац би неправедно трпео нешто, управо овакву примену закона што законодавац није никако хтео нити желео. Још и овај непобитан разлог да истакнемо у прилог наше тезе: ако би се кривац који је у истражном затвору морао увек казнити казном лишења слободе само због тога што га је таква мера крив. поступка погодила, те је доспео у истражни затвор, онда би се дошло до такве ситуације, да суд примењује неки свој неписани закон, неки фиктивни пропис који законодавац није узаконио. Испало би да суд ствара нови закон, којим кривца кажњава казном лишења слободе место новчаном казном, којом је дотично дело угрожено. Био би повређен принцип: пиПа роепа бте 1е§"е (т. зв. принцип легалитета) који нормира § 1 Крив. зак., што ниуком случају не сме бити. Да би наша излагања допунили истичемо да би заиста овакав исход био апсурдан, па да се он избегне мора се остати, по нашем мишљењу, при томе да се нађе компромис између прописа који говоре о истражном затвору и прописа § 77 к. з. с једне стране са прописима који говоре о новчаној казни (§ 42—45. кз.). То је једина солуција за коју смо ми у овом допису пледирали, сем ако се хоће овај заплет избећи тиме што би се окривљеник ослободио од оптужбе и ако треба да буде оглашен кривим, па само да би се избегао овај заплет, да се на овај начин спор ликвидира, што свакако не сме бити, јер би се тиме ишло на руку кривцима да их не постигне казна за њихова ма и преступна дела. У циљу јасније слике овога питања и да би још више расветлили ово питање, о коме говоримо, и поткрепљења нашег становишта, истичемо из праксе овај пример. Државни тужилац оптужницом својом оптужио је С. Т. земљорадника из П., старог 18 година и Д, Р. земљорадника из П. за то: 1) што су 28 октобра 1938 год. између 8 и 9 часова пре подне, кад се оштећеник С. Т. земљорадник из Р. са два коња натоварена житом враћао из села П. у своје село кући, наоружан Д. Р. војничком пушком, сачекали истог на званом месту „Михајлово" у Рожденској шуми, у намери да истом оштећенику, силом одузму револвер и друге ствари, које је собом носио, и позвавши га да стане ради одузимања револвера, употребили силу т. ј. оружје које је носио Д. Р., услед чега је ошт. С. Т. био принуђен да бежи, и исти је и побегао, изгубивши капу и капут, оставив натоварене коње са житом на месту догађаја, које је ствари оштећени тек доцније — сутрадан помогнут жанд. патролом нашао у селу одакле је био пошао, мада је том приликом са једног коња нестао самар, који је доцније украј пута оштећени нашао,