Бранич

„Б Р А Н И Ч"

Дужник С. Б. Б. изјавио је да ие прикрива имовину; да није обуставио плаћања — да нема других веровника осим предлагача — који је своју тражбину стекао путем цесије од фирме М. што се види из поднетих пресуда и најзад да је тражбина фирме М. не само спорна, већ да уопште не постоји, јер постоји дужникова противтражбина у износу Дин. 39.729—88 спп., за доказ чега је поднео рубрику противтужбе Срес. суду за град Београд, посл. бр. П-2911/36., па је предложио, да се предлог фирме Г. П. коме се придружила фирма М. одбије. Трговачки као стечајни суд, у своме већу према § 19. став трећи зак. о уређењу редов. судова испитавши све околности, по проучењу списа и саслушању учесника по своме слободном уверењу нашао је: Да предлагач није вероватним учинио дужникову неспособност за плаћање § 71 стеч. зак. Да предлагачева тражбина проистиче из тражбине фирме М. те су деобом једне тражбине створена два веровника — § 76. Стеч закона. Да и кад би се узело, да постоје два веровника са различитим тражбинама, ипак, и ако је тражбина предлагача доказана извршним пресудама, тражбина другог веровника М. је спорна, јер не само да он води још и данас парницу са дужником, већ је дужник противу њега поднео противтужбу за тражбину више од три пута већу од веровника, па међу њима још није расправљен спорни однос, те суд не може сматрати вероватном тражбину фирме М. већ сматра да постоји само један веровник са захтевом противу дужника § 76 стеч. закона. Најзад предлагач није вероватним учинио, да постоји који захтев за побијање". По рекурсу предлагача, Апелациони суд у Београду закључком од 30. августа 1938 год. Пл. 1269 укинуо је закључак Трговачког суда са разлога: „Рекурсни разлог да стечајно веће Трговачког суда није било прописно састављено, јер код доношења побијаног закључка није смео суделовати и почасни судија — по нахођењу Апелац. суда стоји овај рекурсни разлог због тога, што по § 185. стеч. зак. у стечајном поступку неће се применити пропис грађ. парн. пост. који се односи на учествовање почасних судија. С обзиром на овај законски пропис Апелациони суд налази да у оваквим пословима, као што је у питању отварања стечаја, није могао суделовати почасни судија у доношењу одлуке по предлогу за отварање стечаја, већ је исту имало донети редовно веће Трговачког суда без учествовања почасног судије. Са горњих разлога, рекурсни суд налази да је позивање Трг. суда у образложењу побијаног закључка на § 19. зак. о уређ. редов. судова неумесно и неосновано". По ревизионом рекурсу дужника, Касациони суд у Београду закључком од 24 новембра 1938 год. Рек. 633 потврдио је закључак Апелац. суда са разлога: „Туженик у рекурсу наводи да је Апелациони суд погрешио кад је нашао да веће трговач. суда није било прописно састављено зато што је у истом учествовао почасни судија. Овакво своје мишљење Апелац. суд је засновао на пропису § 185. ст. зак. који се пропис може применити само на већа окруж. суда у стечајном поступку т. ј. тек онда кад је стечај већ отворен. У конкретном случају стечај није отворен, пошто се по § 1 ст. зак. сматра да је стечај отворен од дана прибијања прогласа о отварању стечаја на судску таблу, те се и на исти не може применити § 185 ст. зак. По § 63 ст. зак. за отварање стечаја над имовином трговаца или трговачких друштава надлежан је трговачки суд а где овога нема трговачко веће окружног суда. Према томе налази да је погрешно мишљење Апелационог суда, да у већ.у, које је одлучивало о предлогу за отварање стечаја ,није смео учествовати почасни судија. Ценећи горње наводе рекурса, Касациони суд налази да су исти неосновани. По нахођењу Касационог суда, Апелациони суд је правилно нашао, да почасни судија није могао учествовати у доношењу одлуке по предлогу отварања стечаја, већ је исту требало донети веће трговачког суда без учешћа почасног судије, пошто је овде у питању отварање стечаја, а не правни спорови у којима само по § 185 ст. зак. § 5 грпп. и § 30 з. у. с., место једног судије у већима заузима почасни судија.