Бранич

СУДСКА ПРАКСА

375

Неоснован је навод у рекурсу да се § 185 ст. зак. може применити само за већа Окр. суда у стечајном поступку, т. ј. кад је стечај отворен, јер наведени законски пропис не прави никакву разлику у том погледу већ изриком прописује састав већа без учешћа почасних судија и без обзира на то да ли се стечај води пред трговачким судом или трговачким већем Окружног суда. Тако исто неосновано је позивање на § 63 ст. з., јер овај пропис одређује надлежност судова за стечај над имовином трговаца и над имовином трговачког друштва, а у погледу састава већа једино је меродаван § 185 ст. з. Дужник даље у рекурсу наводи да је суд био прописно састављен, баш и ако би се прихватило гледиште Апелац. суда, и одлука већа Трговач. суда остала би ваљана, пошто учествовање почасног судије не ствара неоснованост из § 571 т. 2 грпп. Оцењујући овај навод рекурса Касациони суд налази да је исти неоснован, јер је Апелац. суд правилно нашао да је одлука Трговач. суда ништавна по т. 2 § 571. грпп. пошто суд није био прописно састављен. По нахођењу Касац. суда потребно је, да би суд био прописно састављен, да све судије имају законом прописане квалификације, па како у конкретном случају почасни судија није имао законом прописане квалификације за судију, Апелациони суд ,је могао поништити одлуку Трговачког суда на основу т. 2 § 571. грпп. Позивање рекурента на прописе §§ 19, 27 и 28 з. у. с. неосновано је и без утицаја на одлуку суда, пошто исти не говоре о саставу и надлежности већа код Трговачког суда за отварање стечаја, већ о стварима које немају везе са овим предметом". Кад два купца купе једно исто имање без тапије, љихово је ираво ирема продавцу тражбеио и пречи је у праву онај, који је први купио. (Решење Касационог суда у Београду од 30. децембра 1938. год., Рев. 431/2/37.). Тужбом се претставља, да је спорну земљу тужена А. продала била своме мужу М. који је потом исто имање продао тужиоцу. Па како је тужиља А. ово исто имање продала и умешачу И., то је тражио да му се призна прече право куповине на спорном имању. За доказ својих навода поднео је писмена потврђена код среске власти о овој куповини. Тужена А. оспорила је важност продаје коју је извршио њен муж, пошто је спорно имање њена својина. Признаје да је исто имање продала умешачу И., коме признаје право својине. Пориче да је ово исто имање била продала своме мужу, нити да му је какво писмено издала, јер је неписмена. Умешач И. захтевао је да се њему призна прече право куповине спорне имовине. Окружни суд у Ваљеву пресудом од 26. маја 1936. год. По-43/35. признао је тужиоцу право својине са разлога: „Да је тужилачка страна интабулисаним уступљењем од 28 јуна 1911 год. под И бр. 1167 код Ваљевског прв. суда кога је у овереном препису на рочишној белешци од 20 новембра 1930 г. под бр. 49972 као јавном исправом у смислу § 187 и 188 утврдила да је спорно имање тужена А. продала своме мужу М. Р. још пре 15 год. него што је исто имање доцније 12. новембра 1926 год продала умешачу И., М. из Бабине Луке, на белешци бр. 45944 по одвојеним актима овога поравнања придруженим овом предмету, као и то, да је тужена А, у времену уступљења спорног имања своме мужу М. могла у смислу §§ 37 и 38. гз. у в. чл. 111 зак. о стар. својим правима руковати и располагати, јер је пре овога уступљења тужена А. оглашена за пунолетну решењем старат. судије Ваљ. прв. суда од 31 марта 1911 год. од кога је оверен препис приложен на истој белешци код овога суда од 20 новембра 1930 год. бр. 49972. Дакле, тужилачка страна је утврдила да тужена А. није могла спорно имање продавати и другоме — у овом случају умешачу И. јер у времену ове продаје није била сопственица истога ■— §§ 23 и 29 грађ. зак. Приговор тужене А. на рочишној белешци бр. 19409 од 18 јуна 1931 год. дат на ово њено уступљење, да јој је непознато да је ово писмено издала и да је она неписмена, — неумесан је и без ика-