Бранич

СУДСКА ПРАКСА

377

По незадовољству умешача И., Апедациони суд у Београду пресудом од 29 августа Р. бр. 2707 одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: ~ „Окружни суд налази да је тужена А. још 1911 год. уговором пренела спорно имање на свога мужа М. и да зато доцније 1926 год. није могла да га поново дрода и умешачу И. пошто у времену продаје није била сопственик имања, из чега излази да Окр. суд сматра да сам уговор о продаји и куповини ствара својину непокретног имања. Међутим, тако нахођење Окружног суда погрешно је у основн, јер уговор ствара само тражбено право, а за стицање својине поред правног основа који може бити и уговор потребно је убаштињење односно пренос тапије — §§ 225, 226, 292 и 299 гз. Према овоме а с обзиром на чињеничко стање изложено у ожалбеној пресуди јасио је, да тужилац ничим није доказао да је први кунац Р. М. од кога он доводи своје право својикс постао сопственик спорног имања, јер као што је наведено први купац М. није могао да постане сопственик тог имања само на основу уступљења тужене А. потврђеног код Срес. начелника у Ваљеву 27 јула 1916 год. бр. 9038 приложеног уз белешку бр. 19272, нити је одржајем стекао право својине на том имању, па зато није могао ни тужиоца да начини сопствеником, већ је могао на њега да пренесе само она нрава која је на основу наведеног уговора о продаји и куповини стекао а то је тражбено право односно право да тражи да тужена А. у свему испуви своје обавезе по уговору §§ 29, 547, 641 и 660 гз. Према оваквом стању ствари ирелевантна је чињеница да ли је први купац са тужиоцем закључио уговор о продаји и куповини спорног имања и да ли му је исто уступио у државину, те Апелациони суд није ни улазио у оцену питања, да ли је та чињеница доказана. Исто тако, без утицаја је и околност: да ли је раније та купопродаја интабулисана и да ли је иста обновљена у смислу чл. 2, 3 и 7 Уредбе прав. о ликвидацији стања створеног ратом, пошто стављање интабулације нема никаквог значаја за питање постојања права својине. У осталом и сам Окружни суд у својнм разлозима правилно је констатовао да само увођење у интабулационе књиге не ствара право својине већ гаранцију купца за дати нов.ац. Међутим суд даље погрешно резонује, да то обиављање уписа у цослератне ннтабулационе књиге није био дужан да изврши тужилац већ први кунац. Ово с тога што питање, ко је требдо да изврши обнову није ни важно за прече право куповине пошто, без обзира на то тужилац као следбеник првог купца, није могао да стекне нешто више него што је имао његов претходник § 29 гз. Исто тако суд, и ако можда правилно констатује да је тужилац пречи и јачи у свом праву греши у томе, с тога што је овде спорно право својине које је неограничено те може бити речи само о томе: да ли је тужилац доказ.ао св,оје право или не, § 178 гсп. у в. §§ 211 и 216, гз, Питање ко је пречи односно јачи у свом тражбеном праву куповине може бити само нредмет особеног спора, јер у овом спору р.еч је о куповини само као оснозу за стицање својине §§ 304 т. 3 и 305 т. 3 гсп. Поред тога, први суд могао би да говори о јачем односно слабијем праву још и^онда када би тужилац спорно имање тражио на основу § 223 гз. Како тужилац, међутим, тражи стварно право — право које као што је наведено, није ни његов претходник стекао, то Окружни суд није ни имао потребе, да решава о јачем односно о слабијем праву, већ је требао да тужиоца одбије од тражења као од тражења неумесног и недоказаног § 178 гп. да га учини одговорним за накнаду парничних трошкова туженој страни, — 98 гсп. и §§ 31 и 800 гз." По жалби тужиоца М., Касациони суд у Београду примедбама својим од 22 маја 1937 године поништио је пресуду Апелационог суда са разлога: „Погрешно је Апелациони суд нашао, да питање о пречем односно јачем праву куповине може бити само предмет особеног спора, а о истом да би могло бити речи само онда када би тужилац спорно имање тражио на основу § 223 грађ. зак. Ово с тога, што се из тужбеног захтева види, да тужилац баш својинску тужбу заснива по државинском основу у смислу § 223 грађ. зак. Али се тужиоцу по овом законском пропису не може признати, и право својине само по томе, што се спорно имање налази у државини тужиочевој, — јер се по чл. 58 Уредбе о убрзању рада код судских