Бранич

378

„Б Р А Н И Ч"

и иследних власти пренос својине на непокретности сматра за пуноважан само онда, кад је прибавилац добио и судом потврђену тапију од дотичног имања. У овом случају ни тужилац, ни умешач И. нису прибавили и судом потврђену тапију од спорног имања, већ обојица имају само тражбено право према продавцу. Према овоме суд је требао, према поднетим доказима парничара, да оцени који је од два сукцесивна купца спорног имања пречи у праву куповине истог имања и да о томе и своју пресуду изрече". Усвајајући примедбе Касационог суда, Апелациони суд пресудом од 26. марта 1938. год. В. бр. 622 признао је тужиоцу прече право куповини са разлога: „Окружни суд налази, да је тужена А. још 1911 г. уговором пренела спорно имање на свога мужа М. и да зато доцније 1926 год. није могла бити сопственик тога имања, из чега излази да окр. суд сматра да сам уговор о продаји и куповини ствара својину на непокретном имању. Међутим такво нахођење окр. суда је у основи погрешно јер уговор ствара само тражбено право, а за стицање својине поред правног основа, који може бити и уговор потребно је и убаштињење односно пренос тапије §§ 225, 226, 292 и 299 грађ. зак. Према овоме, а с обзиром на чињеничко стање изложено у ожалбеној пресуди, јасно је да тужилац ничим није доказао, да је први купац Р. М. од кога он доводи своје право својине, постао сопственик спорног имања јер као што је наведено први купац М. није могао да постане сопственик тог имања само на основу уступљења тужене А., потврђеног код среског начелника у Ваљеву 27. јуна 1911. год. бр. 9038 а приложеног уз белешку бр. 49272 нити је одржајем стекао право својине на том имању па зато није ни могао тужиоца да начини сопствеником, већ је могао на њега да пренесе само оно право, које је на основу наведеног уговора о куповини и продаји стекао а то је тражбено право односно право да тражи да тужена А. у свему испуни своје обавезе по уговору §§ 29, 547, 641 и 660 гз. Према оваквом стању ствари сама чињеница што је први купац М. закључио уговор о куповнини и продаји спорног имања са овде тужиоцем, М. и ово му имање уступио у државину, — не може утврдити његово право својине на спорном имању на основу тужбе засноване у смислу § 223 гр. зак. по државинском основу само зато што се спорно имање налази у државини тужиочевој. Ово са разлога што по чл. 58 Уредбе о убрзању рада код суд. и исл. власти пуноважан пренос својине на непокретностима је само онда, ако је прибавилац добио и судом потврђену тапију од купљеног имања. У овом случају, као што је правилно у првостепеној пресуди изложено спорно имање је прво било предмет продаје од стране тужене А. њеном мужу М. према уступљењу код Начелства среза ваљевског од 27. јуна 1911. год. Бр. 9038 које је уступљење пуноважно могла закључити тужена А. према њеним изнетим разлозима у пресуди првога суда. Потом је исто ово имање први купац М. продао овде тужиоцу М. 16. новембра 1926. год. док је тужена А. исто ово имање продала умешачу И., пре продаје извршене од стране М. а после уступљења од 1931. год. С обзиром на наведено јасно је, да ни тужилац М. ни умешач И. нису од спорног имања прибавили судом потврђену тапију обојица имају само тражбено право према продавцу. Апелациони суд узимајући у оцену који је од ова два сукцесивна купца истог спорног имања јачи у праву куповине иалази: Тужилац М., као купац спорног имања по уговору закљученом са мужем тужене А., коме је А. имање пуноважно уступила 1911. год. код среског начелства у Ваљеву — ушао је у сва права М. тако да своје тражбено право према туженој А. може истицати у овом обиму у коме га је М. имао. Умешач пак И. своје тражбено право истиче директно према туженој А. по основу закљученог уговора о куповини и продаји са А. који је уговор дошао после уступљења од 1911. год. Код оваква два тражбена права тужиоца и умешача И. а према принетим доказима, — јачи је у праву тужилац М. који своје право доводи од мужа тужене А. коме је ова имање уступила још 1911. г. док доцније. уступљење умешачу И. од стране тужене А. у 1926 г. не може утицати на право купца М. које се у овом случају појављује као јаче, будући да М. исто доводи од првог купца М. чије је право засновано још у 1911. а то се овом пресудом има утврдити —Уредба о правној ликв. стања створеног ратом, по-