Бранич

СУДСКА ПРАКСА

379

што стављена интабулација нема никаквог значаја за право тужиочево по уговору о куповини и продаји. У осталом и окр. суд је у својим разлозима правилно констатовао да само увођење у интабулационе књиге не ствара право својине, већ гаранцију купцу за дати новац. Питање пак, обнове уписа у послератне интабулационе књиге а на име које би био дужан да исто изврши ирелевантно је са већ наведеног. Исто тако без вредности је и интабулација умешача пошто је она обезбеђење за дуг односно купопродајну цену а не ствара приоритет у погледу полагања права својине на спорној земљи као условно убаштињење §§ 297 и 311 грађ. зак. По жалби умешача И., "Касациони суд у Београду решењем од 30 децембра 1938 године, Рев. 431/37, оснажио је пресуду Апелационог суда. За расправу питања о државини уживања заоставше имовине, до окончања оставинске ствари, надлежан је срески суд у оставинској расправи, а не редован суд. (Закључак Касационог суда у Београду од 10. јануара 1939. год. Рев. 32). У правној ствари С. уд. В. П. и др. противу Д. С. због права удовичног ужитка, Срески суд у Кучеву пресудом од 30. септембра 1937. год. П. 447 признао је тужиљама право удовичког ужитка са разлога: „Тужиље у тужби и на данашњој расправи излажу стање ствари овако: да је њихов свекар пок. И. умро још 1912. год. и после своје смрти оставио синове И. и В., од којих је И. нестао у рату 1914. год. и оставио уд. тужиљу О. и једно мушко дете, које је рођено после његовог нестанка, које је живело седам дана и умрло, а В. је 1916. год. погинуо од хајдука и за собом оставио удову—тужиљу и ћерку Д. После светског рата поведена је оставинска расправа пок. И. и његових синова пок. И. и В. али како се у току исте расправе било појавило више спорних питања услед којих је ток оставинске расправе успорен, несп. дела судија В. Градиштанског прв. суда решењем својим Бр. 34902/22 Мрб. 1155 од 12 јануара 1923. год. оставио је целокупну заоставштину пок. И. до коначне расправе масе на уживање њима — тужиљама и кћери пок. И. Ј. Оне су све три живеле заједно на имању и заједно уживале имање све до смрти Ј., а после су наставиле да га држе и уживају само оне две тужиље. После овога умрла је кћер В. Д. и за живота тестаментом је оставила све своје имање своме мужу — туженику Д. који је и не чекајући да се оставинска расправа оконча, ушао у имање и лишио их права удовичког уживања на истом. Сем тога О. има право наслеђа на половини заоставштине, пошто је своје дете надживела, а С. има право удовичког уживања иа другој половини исте. За доказ ових својих навода предлажу, да се изведу докази решењем бр. 34907/22 Мбр. 1155 сведоцима наведеним у тужби и саслушањем странака. Туженик је навео: да тужиља О. држи 1/3 заоставштине пок. И., 1/3 држала је тужиља С. и 1/3 држала је пок. Ј. ћерка пок. И. Тужиља С. је своју кћер пок. Д. удала за њега туженика и том приликом дошла код њега у кућу тако да су заједно уживали њену 1/3 и 1/3 пок. Ј. која је умрла 1930. год. Тужиља С. је живела код њега све до маја месеца када је његову кућу напустила тражећи да узме обе трећине и њену и пок. Ј. Он на то није хтео да пристане, већ јој је дао само једну трећину и то њену а другу Ј. је задржао код себе, пошто је он тестаментарни наследник пок. Д. По оцени чињеничких навода обеју парничних странака, по свом слободном уверењу у см. § 368. грпп. обзирујући се брижљиво на целокупни ток расправе и изведених доказа, суд је нашао: Да се странке слажу у томе: да је пок. И. умро 1912. год. и за собом оставио два сина. И. и В. од којих је И. нестао у рату 1914. год. и за собом оставио удову — тужиљу О. и једно мушко дете, које је рођено после његовог нестанка, живело седам дана и умрло и да је В. погинуо од хајдука 1916. год. и после смрти оставио удову — тужиљу С. и ћерку Д. која је такође после њега умрла. Исто тако странке се слажу и у томе, да је после светског рата поведена оставинска расправа иза пок. И. и његових синова пок. В. и пок. И. и како се је у тој оставинској расправи било појавило више спорних питања услед којих је ток оставинске расправе успорен, то је несп. дела^судија Вел. Градиштанског прв. суда донео решење бр. 34907/22 Мрб. 11555 од 12. јануара 1923. год. којим је целокупну заоставштину пок. И. уступио на уживање тужиљама и кћери пок. И. Ј.