Бранич

380

,6 Р А Н И Ч"

Међу странкама је спорно само то: да ли су се тужиље и кћерка пок. И. Ј. дедиле или су заједнички уживале спорно имање. Ценећи овај спорни чињенички навод странака, суд налази: Да стоји навод тужиља да се оне са пок. Ј. нису делиле, већ да су имање заједно уживале, и да су после њене смрти њих две наставиле да то имање заједнички уживају. Према оваквом чињеничком стању, суд налази: да су тужиље јаче у праву државине спорног имања, а ово са разлога, што је спорно имање као заоставштина пок. И. односно његових синова пок. В и И. одлуком несп. дела судије уступљено тужиљама да га оне уживају до окончања оставинске расправе и оне су га и уживале. Па како је туженик до државине спорног имања дошао прекидајући државину тужиља и како право туженика није начисто изведено у оставинској расправи по тестаменту пок. Д. то туженик није доказао своје јаче право на спорном имању, пошто су тужиље по §§ 200 и 201 гз. јаче у праву државине спорног имања, па је стога суд пресудио као у диспозитиву". По призиву туженика, Окружни суд у Пожаревцу пресудом од 14. сеп^ тембра 1938. год. Пл. 26 потврдио је пресуду Среског суда са разлога: „Призивни навод, да он тужени има право на уживање 1/3 спорног имања, пошто је исто добио у наслеђе по тестаменту од жене му пок. Д. које је пак, имање она добила наследивши тетку Ј. ћерку пок. И. П., из Р. не стоје. Ово стога, што маса пок. И. П. из Р. није дефинитивно расправљена, већ је само заоставштина пок. масе према решењу судије неспор. дела бив. Вел. Градиштанског Прв. суда привремено уступљена на уживање тужиљама С. и О. као снајама пок. И. и пок. Ј., као кћери истог, те стога ни право туженика на наслеђе жене му Д. није начисто изведено. Према томе, како заоставшгина масе пок. И није дефинитивно расправљена, затим како је решењем судије неспор. дела имовина пом. масе уступљена на привремено уживање тужиљама С. и О. као и пок. Ј. најзад како је проведеним доказима утврђено да су оне заоставштину, најпре, све заједно уживале, а по смрти пок. Ј. само тужиља, те како тужени ничим није утврдио да су се оне делиле, то је Прв. суд, правилно нашао да су тужиље у смислу §§ 200 и 201 грађ. зак. јаче у праву у погледу уживања спорног имања, док је туженик, пошто је до државине једног дела спорног имања дошао прекидајући државину тужиља, слабији у праву". По ревизији туженика Касациони суд у Београду закључком од 10. јануара 1939. год Рев. 32 укинуо је обе пресуде и тужбу одбацио са разлога: „По чл. 2 тач. 7 од II неспор. правила ако би се појавило питање о томе, ко ће држати или уживати какву ствар за време расправе код судије за неспорна дела или надлежног суда о праву на њу, судија за неспорна дела ће решавати ко ће спорну ствар држати, и да ли ће је држалац и уживати, или се о њој само старати. Овај законски пропис има се у смислу чл. 28. уводног закона за в. п. применити и на овај случај, пошто је у питању ванпарнична правна ствар, која је била у току у моменту ступања на снагу в. п. Како је пак предмет овога спора питање о државини и уживању заоставше имовине пок. И. П. до дефинитивног окончања оставинске расправе на истој, то је по цитираном пропису неспорних правила за одлучивање о привременој државини и уживању наведеног имања до окончања оставинске расправе надлежан неспор. дела судија, односно Срески суд у оставинској расправи, а не редован суд". Депоновање дуговане суме у судске руке не значи и ослобођење од ДУга. (Пресуда Касационог суда у Београду од 18 јануара 1939 год. Рев. 1701/38.). У правној ствари С. Т. противу Т. Ц. ради дуга, Срески суд за грал Београд пресудом од 20 октобра 1937 год. П. 4974 осудио је туженика на плаћање дуга са разлога: „Тужилачка страна у својој тужби је навела: да је туженом издала под закуп своје имање у ул. Булевар Војводе Мишића бр. 21, које се састоји: 1) из једног локала-кафане са 7 споредних просторија, за које туженик плаћа годишњу кирију 54.000 дин. и то тако да је полаже у месечним ратама од по 5.000 дин. крајем сваког месеца а најдаље до 5-ог, идућег