Бранич

СУДСКА ПРАКСА

381

месеца; 2) из стана са 3 собе и 3 споредне просторије уз годишњу закупнину од 24.000 дин. коју је дужан да плаћа у месечним ратама од по 2.000 дии. под истим условима као и за локал. Туженик није платио месечну рату кирије за месец јули 1937. год. како за локал тако и за стан, те је остао дужан тужиоцу 7.000 дин. па како дуг није платио то му је тужилац ставио забрану на покретност, коју је суд и усвојио, те предлаже осуду туженика за ту суму, подносећи као доказ уговор о закупу од 14 августа 1937 год. Тужена страна у своме поднеску од 11 октобра 1937 год. порекла Је тужебне наводе, предлажући: 1) да се поступак по овој тужби прекине, пошто се код Окр. суда води спор по тужби туженика противу тужиоца због накнаде штете и смањења кирије из овога уговорног односа, па од резултата те парнице зависи и резултат ове; 2) да тужилац нема права на ову кирију, јер је по уговору био дужан да закупно добро преда туженику у исправном стању, што није учинио, пошто су закупљене просторије због сгања у коме се налазе делимично или потпуно неупотребљиве, те је услед тога туженик неоправдано претрпео штету за коју чини одговорним тужиоца и 3) да истиче као своје противтражење у 5.000 дин. на име накнаде штете, те предлаже да суд одбије тужбено тражење. По проведеној расправи и оцени навода обеју парничних страна суд је у см. § гр. п. п. нашао: Уговором о закупу од 14. августа 1935. год. између тужиоца и туженика о закупу локала и стана, утврђује се, да закупни однос траје све до 1938. год. као и то, да су све закупне просторије предате од стране тужиоца туженику у исправном стању. Поднетим решењем о забрани Сп. Бр. 7691/37 од 9. августа 1937. год. утврђено је, да туженик заиста није платио кирију за локал и стан за месец јули 1937. год. и да његов дуг износи 7.000 дин. Па како је напред цитираним доказом утврђено, да је туженик обавезан на плаћање дужне суме, то је суд на основу § 21 гр. зак. и донео пресуду као у диспозитиву под I одбацивши приговор туженика. Приговор туженика о прекиду поступка, услед тога што код Окр. суда тече парница, неоснован је с погледом на § 254 гр. п. п. пошто по истом пропису прекиду има места само онда, ако одлучивање о правном спору зависи од постојања или непостојања извесног правног одношаја, који је предмет друге већ отпочете парнице, што овде није случај, пошто правни одношај — уговор о закупу — између странака није у питању, већ само евентуална накнада штете, која би проистекла услед неиспуњења или непотпуног испуњења уговора, којим је регулисан уговорни однос између парничних странака". По призиву туженика, Окружни суд за град Београд делимично је уважио призив са разлога: „По § 500 гр. п. п. парнични суд дужан је да одлучи о свима предлозима, који се тичу главне ствари и споредних тражбина. Према томе, први суд је погрешио, кад није у диспозитиву нападнуте пресуде изрекао своју одлуку у погледу тужеииковога против потраживања ,које је овај у првостепеноме поступку благовремено изнео по припремном поднеску од 11. октобра 1937. г. П. 4974/. као тражење накнаде штете у дин. 5.000. На овај начин први суд је учинио повреду § 590 тач. 1 гр. п. п. Стога се у толико уважава призивни навод туженика, изнет под тач. 3 призива. Па како је у смислу § 590 ст. последњи гр. п. п. призивни суд овлашћен да ради убрзавања доношења одлуке по призиву и смањења парничних трошкова сам одлучи о неодлученим предлозима, то је овај суд пресуду првога суда преиначио одлучивши као у диспозитиву под Ш, и одбивши туженика од његовог против тражења. Ово са ових разлога: Истакнутом против тражењу тужеинковом нема места у овоме спору пошто је туженик по питању накнаде штете због немогућности уживања закупљених просторија — дакле по истоме основу по коме истиче и своје против тражење, подигао већ тужбу код Окр. суда за град Београд, где ће се то питање расправити и решити — § 323 гр. п. п. те оно не може бити предмет испитивања и решења и једне и друге парнице — истовремено. Призивни навод туженика, да је први суд погрешио, кад није застао са расправом овога спора до окончања спора пред Окр. судом за град Београд неумесан је обзиром на симсао прописа § 254 гр. п. п. ради тога, што се