Бранич

СУДСКА ПРАКСА

615

бра 1934 г. на основу које је расправљен и овај спор, но ради потпуније оцене питања које је било предмет ове парнице, изнећемо кратак преглед законских прописа који су били примењивани од 1932 год. по овој ствари. По Закону о заштити земљорадника од 19 априла 1932 год. Министарски савет био је овлашћен, да по тражењу појединих завода, а на предлог Министра трговине и индустрије, донесе за сваки ноједини случај уредбу са законском снагом, којом ће предвидети рокове исплата улога и других потраживања као и све друге мере потребие за редован рад завода и за безбедност улагача и осталих веровника — § 5. Користећи се овим овлашћењем, Министарски савет донео је прво Уредбу о роковима исплате улога и других дуговања Прве хрватске штедионице и у чл. 3 т. 1 ове Уредбе ограничио је заштиту у погледу извесних потраживања прописујући ,да ће се још неизвршене диспозиције странака на основу потраживања из инкасо послова и на основу полога готовине уследелог изричито одређеном сврхом, заостали порез и јавне дажбине и др. — исплаћивати одмах чим то повериоци затраже односно у часу доспелости. Наведени пропис ове Уредбе у даљим уредбама и решењима Министарског савета, којима је појединим новчаним заводима признато коришћење чл. 5 Уредбе о заштити земљорадника, — редовно је уношен, тако да се иовчани заводи током важења овог закона нису могли користити одлагањем плаћања (између осталог) кад је у питању потраживање на основу полога са одређеним циљем, а такво је баш потраживање било и предмет изнетог спора. Уредбом о заштити новчаних завода и њихових веровника од 22 новембра 1933 год. укинут је чл. 5 закона о заштити земљорадника и новом овом уредбом одлагање плаћања регулисано је посебним чл. 20, дакле није се више ишло од случаја до случаја, већ се уопште рекло, да оним заводима котма је призната заштита по овој уредби, може се одобрити одлагање за време од пет година, с тим, да су од одлагања изузета потраживања Народне банке, Поштанске штедионице, Државне хипотекарне банке као и све јавне дажбине. Најзад, Уредбом о заштити новчаних завода и њихових веровника од 24 новембра 1934 год., којом је укинута ранија уредба од 22 новембра 1933 I од. такође је нормирано посебним прописом чл. 17 одлагање плаћања, а поред ограничења у уредби од 2,2 новембра 1933 год. овде се од одлагања плаћања изузимају још и потраживања Привилеговане аграрне банке и потраживања обезбеђења ручном залогом. Из изложеног произилази, да је Министарски савет за време важења закона о заштити земљорадника имао овлашћења да ограничава заштиту новчаних завода, како нађе за сходно, а да је доцније ступањем на снагу Уредбе о заштити новчаних завода од 22 новембра 1933 год. па затим уредбе од 24 новембра 1934 год. у погледу одлагања плаћања постојао специјалан пропис, који је тачно и опредељено навео изузетке на које се одлагање плаћања односи. Касациони суд примењујући чл. 17 поменуте уредбе у конкретном случају, по нашем мишљењу, прави иеосноване разлике између оних положених износа са којима се новчани завод могао користити и оних кош су били са одређеном сврхом. Та разлика имала је ослонца у решењима Министарског савета за време важења чл. 5 закона о заштити земљорадника, али сада њу закон не познаје. Заштита се данас напротив простире на сва дуговања из ма ког основа произилазила, и изузета су само потраживања појединих државних завода, јавне дажбине и потраживања обезбеђења ручном залогом. Да је законодавац хтео да изузме и потраживања на основу полога са одређеном сврхом, он би то свакако и прописао, као што је учинио са потраживањем обезбеђеним ручним залогом, који изузетак није познавала уредба од 22 новембра 1933 год. Међутим законодавац је прописао да се заштита новчаних завода односи у опште на сва дуговања са таксативно набројаним изузетцима, те с тога позивање Касационог суда у објављеној пресуди на циљ уредбе, такође нам не изгледа неосновано. Јован Д. Смиљанић, секретар Касациовог суда у Београду.