Бранич

616

„Б Р А Н И Ч"

Веровнички одбор нема право да у име веровника изјављује правни лек противу одлука стечајног суда, јер не заступа интересе појединих веровника. (Касац. суд у Београду Рек. 46 од 15 јануара 1934 год.). Противу решења Скопљанског Апелационог суда од 7 децембра 1933 год. кошм је поништено решење Окружног суда у Пироту од 17 новембра 1933 год. бр. 10667 о уважењу нацрта управитеља о деоби готовине стецишне масе и исплати веровника II исплатног реда, изјавио је рекурс веровнички одбор под бр. 12098 Касационом суду. Касациони суд у Београду одлуком својом Рек. 46 од 15 јануара 1934 год. вратио је Окружном суду да оцени допуштеност рекурса веровничког одбора, налазећи да је веровнички одбор орган стечајног поступка у главном за унутрашње пословање: надзор над радом стечајног управитеља и његово помагање (97 стеч. зак.); да он добија своја права и дужности из самог закона, а не из овлашћења веровника, ни појединаца, ни појединих група (§§ 95, 97 стеч. зак.), чије посебне интересе према томе не може да заступа у односу према трећима; да у случајевима деобе он нема ни права на подношење примедаба у својству органа, противу нацрта о деоби (§ 142 од. I стеч. зак.) и да се о одлуци о нацрту за деобу не обавештава и он, као такав, већ поред стечајног управитеља, као јединог органа поступка, још само поједини веровници чиш су посебни интереси евентуално повређени (§ 142 од. III стеч зак.)". Окружни суд у Пироту извршним решењем бр. 952/34 одбацио је овај рекурс као од неовлашћених лица изјављен. На основу извршне пресуде редовног суда о издржавању не може се издати платни налог по § 641 гр. п. п. (Касациони суд у Београду, Рек-1634 од 15 новембра 1934 год.). Тужена А. је тужбом тражила да суд на основу извршне пресуде Београд. Апелационог суда бр. 756/30 изда платни налог противу туженика Ђ., за плаћање досуђеног издржавања по овој пресуди. Окружни суд за град Београд, као инокосни, одбацио је закључком По-1663/34 тужбу тужиље, нашавши да је поднетом пресудом Београд. Апелац. суда утврђено само то да је тужитељици признато њено потраживање само у основи, али не и у количини, пошто се ничим не доказује да јој туженик дугује тражену суму. Београдски Апелациони суд закључком својим Пл-128/34 укинуо је закључак Окружног суда нашавши да су испуњени услови за издавање платног налога, јер је тужиља у смислу § 443 гр. п. п. поднела извршну судску пресуду за доказ свога тражења. Оваква исправа — пресуда — довољна је законска претпоставка у смислу § 641 г. п. п. за издавање платног налога, а тужени би имао могућности да истиче сво1е приговоре. Касациони суд пак закључком Рек-1634/34 по рекурсу туженика укинуо је закључак Апелационог (призивног) суда, и потврдио закључак Окружног суда, којим је одбачен захтев за издавање платног налога ,али је за то дао друге разлоге: „Погрешно призивни суд у своме закључку налази, да има места издавању мандатног налога, зато што је тужил. страна поднела извршну пресуду Београдског Апелационог суда од 29 јануара 1930 год. бр. 756, којом је тужиљи досуђено тражено издржавање, — јер по § 641 гр. п. п. има места захтеву издавања платног налога, ако се исто тражи по другим исправама, по којима спорно тражење није суђено и досуђено извршном судском пресудом, што овде не стоји, пошто је пресуда Београдског Апелационог суда извршна. Према томе није ни било места тражењу издавања платног налога већ је тужил. страна такву пресуду требала да поднесе извршној власти на извршење. Са ових разлога, а не са разлога које је Окружни суд у своме закључку изнео, првостепени суд је правилно одбацио тужбу о тражењу издавања платног налога противу туженика, пошто 1е овај спор већ једном суђен и пресуђен извршном пресудом, те нема места поновном суђењу, кад тужил. страна не подноси доказ, да је ова пресуда замењена у другом накнадном суђењу по истом предмету".