Бранич

„6 Р А Н И Ч"

односно обим рада пре претреса и на претресу видљиз је из списа и доказа. Квалитет одбране најлакше је оценити, јер је одбрана кључ проблема, коју судије дословно прате, и на основу које стичу своје убеђеше. • Ако постоје пропнси, који нам дају три сигурне базе за судску одлуку о награди, не постоји ипак никакви епецијални прописи, које би нам дали полазне и завршне тачке, односно границе за награду. Али ако нема специјалних прописа о висини бранилачке награде, постоје аналогни прописи о сличном раду у грађанским споровима. Кад би се у грађанском спору радило о вредности у Дин. 2,777.000.-— па се до пресуде на расправама провело 39 дана —минимална награда за цео тај посао изнела би Дин. 668.418.—. Награда би била иста, без обзира да ли је пуномоћникова реч првокласна или просечна. х ) . По чему онда да та награда буде мања кад се питање одгозорносги расправља по кривичном, а не по грађанском поступку? По каквој логици награда сме бити мања, кад се у одбрану по сили прилика улаже далеко више труда него у заступање. По чему би морало бити разлике у награди, кад кривични поступак захтева већу брижљивост, јер су свакако живот, слобода и част знатнија правна добра од имовинских права? Да разлика у поступку нема свога оправдања, зпаће најбоље они правници за које није тајна, да се сатима паметне ствари не могу у пледоајеу низати, без многих претходних, непроспаваних ноћи. Да је разлика која се прави између два поступка немогућа, оцсниће најбоље сви сарадници правосуђа, који знају да се после одбране па .све до пресуде, а ако је неповољна и посЛе ове, проведу многе бесане ноћи. То ће све знати и понеки судије који без папира у руци и по које грашке зноја на лицу, не могу на правничким састанцима или вечерама, ни кратак поздрав или здравицу одржати, а камо ли давати одбране, израз људског срца, душе, интелекта и воље, најузвишенијег што, је Бог човеку поклонио. Најзад неправде у овом погледу постају видљивије, ако све ово сравнимо са случајевима кад бранилац награду не тражи од кривичног, већ од грађанског већа, у посебном грађанском спору. Такав спор против прописа из § 27 Зак. о адвокатима могућ је, али не ради остварења уговорене, већ само минималне награде. Најглавнија база за такве спорове јесте вештачење, које суд обавља помоћу адвоката, или по својој властитој оцени. И вештаци и суд за основицу увек узимају изложена три елемента, те тако врше.лзг.есно из једначење, између адвокатског рада у грађанском и у кривичном поступку...Такво логично схватање грађаиски судови без изузетка преносе у своје пресуде. Па зашто онда на иСтој празичној висини не остају и у свим случајевима, кад питање рас ; прављају сами без икаквих вештака, као што је то случај у кривичном поступку? Зар иста.основица и исто мерило нису за сва,1) Према иравилнику од .6 фебруара 1936 г. минимална награда у грађ. спору за износ - од Дин. 2,777.000 изнела би Дин. 668.418 кад би раснрава ■фајала. 39 дана, а сваког дана по најмање 5 сати, колико је трајао претрес по овој кривици.