Бранич

ПРЕСУДА ЗБОГ ПРОПУШТАЊА

стране тужиоца да поднесе благовремено одгогор на тужбу а напротив нема места повраћају у пређашње стање. На име по ставу првом овог §-а предлог за повраћај одбиће се, докле год странка може и без повраћаја предузети пропуштену радњу по § 209 став 2 грпп. То значи: код оних пропуштања, код којих штетна последица наступа само кад овлашћена странка поднесе предлог за то, дакле и код пропуштања рока за одговор на тужбу, код кога тек ако тужилац поднесе предлог за пресуду наступа штетна последица, странка може и после пропуштеног рока предузети парничну радњу и нема ни потребе ни места гражењу повраћаја у пређашње стање. Исто тако став последњи овог §-а вели да се неће уважити предлог за повраћај (између осталог и у томе случају) ако је препрека нестала у време кад је странка по § 209 став 2 још могла накнадно извршити саму пропуштену парничну радњу. Из свега до очевидности јасно излази, да при правилном тумачењу позитивних законских прописа туженик може поднети одговор на тужбу без икаквих штетних последица (тако да нема места ни повраћају у пређашње стање, јер он није потребан) све дотле, док тужилац не поднесе предлог за доношење пресуде због иропушгања, и ако је то после рока који је одређен за одговор на тужбу, пошто је штетна последица пропуштања условљена тужиочевим предлогом и без предлога не наступа, а по § 209 став 2 може се радња накнадно предузети све док такав предлог не би био стављен. А то се потврђује и прописима о повраћају у пређашње стање (§§ 210 и 211 грпп.) који у таквом случају искључују повраћај у пређашње стање изражавајући да је могуће предузети накнадно парничну радњу. Насупрот оваквом стању наши судови увели су обратну скроз погрешну праксу. У случају кад туженик не одговори на тужбу у одређеном року већ после рока, судови доносе пресуду због пропуштања чак и онда када тужилац доношење пресуде предложи после накнадно поднетог одговора на тужбу и када одговор у момеиту стављања предлога стварно већ постоји. Тако у спору Др. С. И. Противу О. туженик је одговорио на тужбу првог радног дана после рока тј. у место у суботу, одговорио је у понедељак. Тек 12 дана после већ поднетог одговора на тужбу, тужилац је ставио предлог за доношење пресуде због пропуштања и суд је такву пресуду донео и ако је одговор на тужбу ве"ћ давно постојао код Суда. Виће веома интересантно позабавити се разлозима Београдског Апелационог суда, којим побија изложену тезу и заузима становиште, да се има донети пресуда због пропуштања и онда када је туженик пре поднетог предлога за доношење пресуде због пропуштања поднео одговор, али после за то одређеног рока. Ти разлози, у колико се односе на ово питање, гласе: „Ови су наводи неумесни зато, што по § 338 у. в. §§ 339 и 494 грип. произилази да се рок за одговор на тужбу не продужава док тужилац не стави предлог за доношење пресуде због пропуштања. То, што је туженик поднео одговор пре него што је стављен предлог за доношење пресуде због пропуштања не може кори-