Бранич

ДА ЛИ СЕ ПОВЕРИОЦИ ДРЖАВЕ, РАДИ НАПЛАТЕ итд.

43

доносио своје одлуке о месту боравка. И такво решење без икаквог претреса, које би доносио специјалан или редован суд, претставља ван сваке сумње извесно обезбеђење, хиљаду пута јаче, од одлука управних власти. 6) Докази за ово гледиште бескрајни су, и сувише познати. Зато би требало у самом почетку помишљати и на тешке последице, које опасности излажу, не само антидржавне, за које је уредба донета, већ и све грађане ако су непожељни, најобичнијем среском начелнику, а камо ли режиму. Ми стојимо иред новим демократским изборима који ће се обављати уз асистенцију данашњег управног апарата. Зар многи грађани својим патриотским радом или пропагандом не могу на себе навући гњев управне власти, па према томе и одлуку о месту боравка. До избора то се може десити једнима, а после избора другима, све преко истих органа, који се према ветру повијају, и за које је агзистенција често важнија од законитости. Грешке управне власти само министар може да. исправи, а до њега најбрже долазе и помоћ затраже они — који су иајвише криви. Опасност од овакве непотпуне уредбе у толико је већа, што под њен удар не долазе изразити рушиоци законитости, већ „лица која ремете ред и мир". 8а1из ра!пае зирегша 1ех. Онемогућимо сваком да угрози интересе домовине. Али је пре свега чувајмо од грехова непоузданих органа и партизана.

Н. Срзентик , секретар Касационог суда — Београд. Да ли се повериоци државе, ради иакжжлатс: сво|их оотраживања мораЈу претходно обратити управноЈ власти. У једној парници поставило се иитање, да ли се повериоци државе, за наплату својих неоспорених приватно правних потраживања, могу директно обраћати парничним судовима тражећи осуду, или су пак они дужни да претходно затраже исплату преко управних власти но Закону о државном рачуноводству. Тужилац С. В. наиме тражио је у спору, да му Министар. шума н руда плати накнаду за чишћење димњака у згради, која је припадала Министарству, по уговору, који су странке писмено закључиле. Државни правобранилац у својству државног заступника признао је тужбени захтев и у основу и у количини, али је истакао, да је тужилац ггредходно био дужан, да поднесе управним властима уредну молбу и признанице, како то прописује Закон о државном рачуноводству. Па како тужилац тако није поступио, већ је поднео неуредиу молбу, која му је враћена да је саобрази закону, државни правобранидац је тражио да се тужбени захтев одбије. Срески суд за град Београд, који је расправљао ствар у првом степену, одбио је тужбени захтев са оваквим образложењем;