Бранич

„Б Р А Н И Ч 1

„Исплате за учињене поједине радње од стране приватних лица за рачун државе, врше се по поступку предвиђеном у Закону о државном рачуноводству, који је обавезан за кориснике. Како тужилац не подноси никакав доказ о томе, да је дефинитивно у том поступку одбијен од исплате, то и нема места вођењу редовног спора према туженику, — па је с тога донео предњу пресуду, сматрајући тужбу преурањеном". Тужилац је против ове пресуде уложио призив у коме је нарочито истакао, да његово потраживање није преурањено, јер да је рок за исплату давно протекао. Наводи уз то, да му је молба за исплату враћена, али не због тога што 'је била неуредна, већ због тога што издатак, који се тужбом тражи није предвиђен у буџету. Решавајући по овом призиву, Окружни суд за град Београд, преиначио је пресуду првог суда и усвојио је тужбени захтев, али у образложењу своје одлуке није додирнуо питање које је у овом спору било бигно, већ је ценио само један приговор тужене стране, који је подредно истакнут. На расправи пред првим судом наиме, државни правобранилац је истакао и то, да је између Министарства шума и руда и закупаца зграде било спорно ко ће сносити трошкове око чишћења димњака, па ценећи тај навод, призивни суд констатује, да је исти неоснован, јер је држава примила обавезу но уговору, да тужиоцу плаћа накнаду за одржавање димњака у исправности, те она ту обавезу има и да испуни. По ревизији тужене стране, Касациони суд у Београду потврдио је пресуду призивног суда, а у образложењу, између осталог, навео је: „Разлог који се истиче у ревизији, да је исплата по уговору од 16 априла 1932 год. обустављена тужиоцу док се не реши спор између државе и закупца ко ће сносити трошкове око одржавања димњака у исправности, — не може опстати зато, што је према тужиоцу ову обавезу узела држава по поменутом уговору, а спор између државе и њених закупаца, не може имати утицаја на право тужиоца, нити на остварење тога права. Што се тиче ревизијског разлога, да тужилац није поднео молбу за исплату и рачуне саобразно прописима Закона о државном рачуноводству, Касациони суд налази, да и ово не може бити разлог да се тужбени захтев у овом спору не уважи. Ово због тога, што је заступник тужене стране, још на првој расправи пред првостепеним судом признао у целости потраживање тужиоца, не износећи ни у погледу основа дуга нити у погледу његове висине никаквих приговора. Због тога, ако би се узело да тужилац заиста није поднео прописану молбу за исплату и уредне рачуне, то је конвалидирано самим признањем тужбеног тражења од заступника тужене стране. Прописи којима се уређује начин исплате пред управним властима немају други циљ него да се на несумњив начин утврди постојање једног потраживања и када то потраживање држава признаје у целости, онда се не може одбијати исплата само због тога што нису поднети уредни рачуни, јер самим признањем дуга признаје се и уредност рачуна. Стоји истина навод ревизије, да се повериоци државе имају обратити управној власти за наплату,